Jednoiposobna garsonjera
12. maj 2018
Neki dan šetam, zamolio me kum da mu ćuku prošetam, ćuko ima svoju maršutu... I tu ti ja vidim balkon jedan zazidan. Nije zastakljen. Zazidan. Isto neka viseća ćenifa. Al nije ćenifa, ne znam šta bi moglo bit...
Čekaj. Pokazaću ti. Sliko sam. Gledaj lole neimara! Haj ti sad meni reci šta je to sad. Je l kuhinja? Špajz nije, ne bi mu onoliki prozor ostavio... Proširio lola gajbicu. Napravio jednoiposobnu garsonjeru. Uzo troje kolica cigli, zamiješo malo maltera, i udri. Nit je koga pito, nit je šta puno mislio. Usto jedno jutro i skonto. Što bi njemu kvadrat stana džaba stajo napolju, kad može unutra. Gurneš tu šporet, na mjesto šporeta frižider, pomakneš, pregradiš kuhinju, i eto ti dječije sobe. Ili spavaće. Uguraš u nju polubračni krevet i ulaziš ko u šator.
Al on je dobar kakvi su ovi u mom neboderu. Kako ko kupi stan, nije mu dosta 100 kvadrata i četiri sobe, nego svaki uzme da nešto krši, lomi, prepravlja... Ujutru kreneš na poso, a pred neboderom ovoliki komadi betona, iz svakog strši izrezana armatura. Ne do bog zemljotresa malo jačeg, srozalo bi se dvadeset spratova ko 11. septembar.
Pogledaj fasade. Nema istog prozora. Onaj dva krila, onaj tri, onaj četri, onaj od drveta, onaj od plastike, onaj limen, onaj bijel, onaj zelen... Da student arhitekture takvu fasadu nacrta, zabranili bi mu da priđe fakultetu na bliže od 100 metara. Kontam, kakvoj ga tamo ljepoti mogu za pet godina naučit, kad cijeli život kroz ovakvo ruglo prolazi?
Neki dan mi jaran priča, kupio ćerki globus. Kaže on njoj hajmo se igrat jedne igre. Koje? Zavrtiš globus i zaustaviš ga prstom, i na šta ti prst pokaže, tamo ideš studirat. Ima samo jedno pravilo ta igra. Ako ti prst zakoči na Bosni, možeš zavrtit ponovo.
A ćerka mu ima osam godina.
Ne može se ovo, jarane, više popravit.
Ko će sad ovom loli uć u stan i reć: jarane, sruši onu nakazu na verandi, i sve vrati kako je bilo? Ko će nać arhitektu, i ko će ga platit, da okreči ove fasade pa da ne bodu oči različiti prozori na njima? Ko će pocvikat ove osinjake od klima? Ko će zaredat po haustorima pa natjerat ove hadžije što ne plaćaju održavanje da plate sve od rata naovamo što su dužni? Niko, jarane. Nema te vlasti, ni te stranke, kojoj bi to na izborima program bio. Ne bi tri glasa dobila. Ovdje ako nisi lopov, isto ko da si nesposoban. Ovo malo što ne krade, to nije što ne bi, nego što ne smije.
Haj ti sad objasni ovom loli da balkon jest njegov, ali da fasada nije. Nema šansi. Ako nije nečije, onda je ničije, kad je ničije onda je svačije, a čim je svačije, onda je i njegovo. Privatizacija.
Prije nego sam doselio u neboder, bio sam predsjednik kućnog savjeta u jednoj zgradi na Čaršiji. Dva ulaza, dvanest stanova. Onaj na zadnjem spratu kuka da se krov popravi, onaj u prizemlju da se oluk zamijeni. Zgrada stara, temelji čvrsti, ali zemlja se sliježe oko nje, cijela stoji na podzemnom potoku. Kad izlaziš, iskačeš, kao s voza da silaziš. Zakažem sastanak, niko ni s kim ne govori. Jedan udario izolaciju oko svog stana o svom trošku, pa prebija dugove s upraviteljem. Drugi ima neprijavljenog podstanara, nit plaća on nit podstanar. Treći živi vani, stan prazan, on plaća al svake druge godine, kad dođe na odmor. Pola zgrade penzioneri, ko nije gluh, taj je nepokretan. Prozori u haustoru prljavi, bez skele se ne mogu oprat. Brava na ulaznim vratima razvaljena, interfona nema... Ovi što lože pitaju kad će dimnjačari, oni što voze aute šta ćemo za parking. Sedam auta, tri parking mjesta. Ona što se nateže s upraviteljem dva auta ima, jedan joj služi samo da zauzme dva mjesta. Jebote, ljudi na selu sa sjekirom u šumu idu, kod nas na parkiranje. Da sam književnik, o toj bi zgradi Rat i mir napiso. A cijela napravljena u dvorištu neke begovske familije, jedni drugima u sahane gledamo.
Odem kod upravitelja, on izvadi karticu, pokazuje, crno na bijelo: od nas dvanest sedam plaća, i to neredovno. Ako se i skupi nešto, to ode na deratizaciju i hitne radove. Nema ni za krov ni za oluke. Kako će bit kad ne plaćaju? A što će plaćat, kad se ne može ni za šta sakupit koliko treba.
Dvanest stanova. Dvadeset stanara ukupno. Kako sam ja odselio, tako se oni podijele na dva kućna savjeta. Svaki ulaz posebno. Da se lakše mogu nedogovarat. Zgrada jedna. A ja bi da državu popravljamo...
Ne može se to, jarane, popravit. Nego potopom, pa sve iz početka.