Lovac u laži, pedeset nijansi crne

Četvrtak je, školski dan na sajmu knjiga. Čete đaka u jednom danu uznose se u svet duha i umetnost pisane reči. Širokim osmesima pozdravljaju aktivi maternjeg jezika neradni dan usred sedmice. Sa plakata kao sa ikona blagosilja ih ukekećena svetica kvočkasto ponosna na svoju poslednju snesenu knjigu. Hitovi o vampirima raduju se dečijim džeparcima. Nesuđeni nobelovci ovekovečeno drže sebe za bradu kao boga za muda. Naslovnice sijaju kao omoti bombona. Kupujte, ja i dalje držim čas.

Čovječe, pazi da ne ideš malen ispod zvijezda granda

Studirao si brzo za profesora, a umireš sporo kao ćata. (Prosvetna birobratija plaća vođenje a ne tumačenje knjiga.) Još se pečatno mastilo nije osušilo na tvojoj diplomi, a već brojiš godine do penzije i sanjaš dan kad ćeš se iz Savinog tamjana vratiti u Krležin dim, kada ćeš korene zameniti Cvetovima zla, kad ćeš Jefimiju zameniti s Fani Hil; maštaš o danu kad Čarobni breg neće više biti sinonim za ravnu goru, o času kad ćeš iz otadžbine skočiti u Modru rijeku, i iz vremena smrti izroniti u Vreme čuda.

Svaki dan sve si siromašniji, s kursnom listom lektire na kojoj Simonida vredi više od Simon, Teodosije od Rablea, Kašanin od Vinavera, Filip Višnjić od Homera, blago cara radovana od Proljeća Ivana Galeba.

Đaci te slušaju samo jer moraju; čitaju jer nemaju izbora; dosadan si jer ti ništa ne veruju.

Ne umeš više da im objasniš kakve veze ima Ana Karenjina sa zorom dubrovačkom, ni Čarnojević sa dnevnikom u pola osam. Zaista, zašto bi čitali Most na Žepi kad mogu gledati Sulejmana Veličanstvenog?

Čovječe, pazi da ne ideš malen ispod zvijezda granda.

Oskar Davičo... Ima li on veze s pesmom Evrovizije?

Zar Ratkajevi i Glembajevi nisu od istog pisca?

Mark Tven je napisao Tom Tejlora.

Odisejev sin Telemah je bio kablovski operater.

Slika Doriana Greja... digitalna ili analogna?

Što Amos Oz ne napuni stadion kao Amar Gile?

Partizan, Zvezda i Sofka Beograd.

Junak Farme je Ekrem Jevrić, nisu Major, Snoubol i Napoleon.

Derviš je smrt, a Sušić je Pape.

Dobar je Zola, al bolja je konzola.

Hala 1 podseća na šerpu sa haj-tek poklopcem

Crtaš na tabli zmijskog cara koji je progutao slona, dok iza tvojih leđa Mali Princ živi još samo na pernicama. Da ga sretnu u Grand Theft Auto, ubili bi ga i ne trepnuvši digitalni zombiji osuđeni na devet godina prinudnog čitanja. Ne bi ga ni prepoznali. Za Matildu bi zaključili da je frik. Pregazili bi Lesija smejući se. Vežbali bi gađanje na Galebu Džonatanu Livingstonu. Izrešetali bi Gavroša i ne trepnuvši. Upucali bi Pegaza, razneli Nautilus, spržili devojčicu skupa sa žigicama.

Četvrtak je, školski dan na Sajmu knjiga. Hala 1 Sajma podseća na šerpu sa haj-tek poklopcem, na čijem dnu krčka favela srbijanskog izdavaštva. Na trenutak, međutim, i samo na jednom kraju glavne ulice, tamo gde se parter stepeništem povezuje sa prvom prsten-galerijom, vrenje je zaustavljeno. Tu vlast, prema protokolu, zapravo nizak muškarac u uniformi političara, dočekuje školstvo dobrodošlicom u 3D model gutenbergove galaksije. Sa bezbedne udaljenosti i visine, osiguran telesnom stražom i red-karpet užadima patron poentira metaforom: Dobrodošli u prostor slobode.

Na kakvu slobodu misli ta kratka pamet dugih reči?

Na slobodu da se podvođenje naziva pedagogijom?

Autor: Nenad Veličković