Sudbonosni čas za Evropu

Cijela Evropa je zadržala dah u nadi da će Britanci ipak ostati u Evropskoj uniji, da će referendum o Bregzitu proći glatko i da će sve ostati po starom. Da li se baš cijela Evropa tome nada? Naravno da ne. Protivnici, skeptici, neprijatelji evropskog kluba nadaju se da će odluka glasiti „leave“. Jer, ako se Britanci razvedu od EU, to će biti signal za evroskeptične vlade i, posebno, partije neprijateljski nastrojene prema EU, partije poput Nacionalnog fronta u Francuskoj ili Vildersove Partije slobode u Holandiji. Ovde se mora podsjetiti: u obje zemlje, koje spadaju u osnivače Evropske ekonomske zajednice, na referendumima je prvi prijedlog ustava EU bio odbačen. Izvjesno je da bi obje stranke pokušale da u svojim zemljama organizuju referendum poput ovog u Britaniji. Ishod bi bio više nego neizvjestan.

Neophodne reforme EU

Dakle, skoro cijela Evropa se nada. Tačnije, onaj dio Evrope koji je vođen razumom. Ali i taj dio zna da su reforme hitno neophodne, čak i ako Velika Britanija ostane članica. Odgovor na britansko „remain“ najprije će biti uzdah olakšanja. Ali onda EU mora da počne da razmatra kako se može prevazići duboko usađeno nepovjerenje u „one tamo u Briselu“. Smisao i korisnost EU ponovo moraju postati jasni.

Osjećaju da se evropska politička klasa ponaša kao nedodirljivo plemstvo, ne smije se suprotstaviti uobičajenim floskulama poput one da je „potrebno više, a ne manje Evrope“. Suprotno je istina: treba ozbiljno shvatiti dobro utemeljenu kritiku EU i Brisela – Evropske komisije, Parlamenta i Savjeta. Uniji je potrebna reforma i ona treba da prenese građanima novi osjećaj pripadništva zajednici.

Ima mnogo suštinskih i ekonomskih razloga zbog kojih je za Veliku Britaniju bolje da ostane u EU. I ima mnogo suštinskih i ekonomskih razloga zbog kojih je za EU bolje da Velika Britanija ostane članica. Britanija bez EU i EU bez Britanije bi na svjetskoj političkoj sceni u najboljem slučaju igrale sporednu ulogu. Unija bez uticaja Britanaca bi, nema sumnje, bila manje pragmatična, manje liberalna, manje otvorena ka svijetu i s manje vjere u tržište. Njemačka bi izgubila najvažnijeg partnera kada se radi o tome da se EU ne shvati samo kao mašina za preraspodjelu novca od bogatih ka manje bogatima.

Političko bezumlje

Kako god da referendum prođe, jedno je sigurno: britanski premijer Kameron se odvažio na taj korak isključivo iz unutarpartijskih razloga – kako bi primirio skeptičare u svojim redovima. Time je EU survao u sudbonosnu krizu. Prizvao je upravo evroskeptične duhove kojih je htio da se otarasi. Stavio je sudbinu svoje zemlje i cijele EU na kocku jednog besmislenog i nepotrebnog referenduma. I čak i ako Britanci odluče pragmatično i razumno, kako se u mnogim evropskim zemljama nadaju: Kameron je iskopao jaz preko svoje zemlje. Opteretio je temelje Evropske unije skoro do granice pucanja. Stoga je odluka da se ide na referendum bila politički bezumna. Krajnje emotivni pristup kojem smo svjedočili prethodnih sedmica – uključujući ubistvo britanske poslanice – samo je potvrdilo da su ovako kompleksna pitanja tema za parlament, a ne za referendum.