Triput pitaj jednom pakuj

 

– Dobar dan, htjela bih da predam paket za kćerku, u inostranstvo. Bila sam ovdje prije par dana, vaša kolegica mi je dala uputstva. Evo, paket je otvoren, ovdje su ispunjeni papiri…

– Velik je, znate da se tarifa naplaćuje po težini?

– Znam, sve mi je vaša kolegica objasnila.

– U koju zemlju ide paket?

– U Englesku.

– Dobro, šta je u paketu?

– Uglavnom garderoba. Zimske stvari za kćerku, tamo je na stipendiji…

– Zimske stvari… Momenat, samo da provjerim nešto… Aha… Recite mi, te zimske stvari, je li nešto od vune?

– Kako mislite, je li od vune?

– Pa jesu li vunene?

– Ne znam, nisam provjeravala deklaracije, ali pretpostavljam da jesu. Kaput, džemperi… Mislim, od čega bi bile zimske stvari, ako ne bi od vune. I zašto je to važno?

– Zato što je vuna zabranjena.

– Gdje je zabranjena?

– U paketima. Evo, ovo je zvaničan dokument, šta je u koju zemlju zabranjeno slati, i evo, ovdje piše Velika Britanija, i evo, ovdje piše vuna.

– Ali bila sam ovdje prije nekoliko dana, i vaša kolegica mi nije rekla da je vuna zabranjena.

– Jeste li joj rekli da paket ide u Englesku?

– Ne sjećam se. Ako me pitala, jesam.

– Ali vas nije pitala. Kolegica je nova, i primljena je preko veze, ovdje je samo u prolazu, dok kolega iz marketinga ne ode u penziju…

– Ti me detalji zaista ne interesuju. To nije moj problem, što ste vi zaposlili nekoga ko ne zna i ne želi da radi svoj posao.

– A čiji je, ako nije vaš? Nije valjda moj. Jesam li se ja pitao kad su je primali? Nisam. I ja, gospođo, kad odem na skener, nakon šest mjeseci čekanja, pa mi kažu da ne radi, jer nema nekih dijelova, i naruče me opet za šest mjeseci, ne kažem da je to problem bolnice. Nego moj.

– Molim vas, uzela sam slobodan sat na poslu, možemo li da završimo s paketom.

– Možemo. Izvadite vunu.

– Da izvadim vunu iz paketa zimske garderobe?

– Da.

– Da vadim stvar po stvar, i provjeram šta piše na deklaraciji?

– Ne vidim kako drugačije.

– A ako je 50% vuna, a pedeset posto sintetika?

– Ne znam, to ne piše ovdje.

– Jeste li sigurni da vam to što čitate vrijedi?

– Jesam. Zašto ne bi vrijedilo?

– Pa zato što je pohabano, masno, izgužvano, uvezano priheftanim koncem…

– Ali ima pečat, datum, potpis…

– Koji datum? Čiji potpis? Mogu li da razgovaram s tim ko je to potpisao?

– Ne znam, nečitak je. Možete razgovarati s mojim šefom, ali ne vidim svrhu.

– Ne mogu da vjerujem. Vi me ubjeđujete da se ne može poslati vuneni kaput u Englesku?

– Tako piše.

– Baš vuneni kaput.

– Ne piše kaput, nego vuna.

– Ali tu se misli na vunu u balama. Engleska je bila kolonijalna sila, štitila je robu iz svojih kolonija. Nije bilo dozvoljeno uvoziti vunu iz Njemačke, naprimjer, ali jeste iz Australije.

– Mi nismo Australija. A nažalost nismo ni Njemačka.

– Ali ja ne izvozim vunu! Ja šaljem kćerki zimski kaput. Koji možda uopšte i nije od vune.

– Pa ako nije, onda ne znam šta je problem.

– Problem je što možda jeste, a vi to onda tumačite kao da nije kaput, nego vuna.

– Gospođo, zašto najjednostavije ne izvadite kaput i ne provjerite od čega je.

– Zato što nije problme u kaputu nego u vašem masnom papiru i u vašem tumačenju tog papira. Nemoguće je, čovječe dragi, da se u dvadesetprvom vijeku ne može poslati kaput u Englesku.

– Vuneni…

– Šta hoćete da mi kažete, da ako ja sada odem u Englesku u kaputu, da će me natjerati na carini da ga skinem? Zato što je zabranjeno uvoziti vunu u Englesku.

– Ne znam, ja nisam carinik.

– Ali mašete tim papirom kao da jeste. Ne šaljem drogu, ne šaljem suho meso, ne šaljem kajmak, rakiju… Šaljem nošen zimski kaput!

– Od vune…

– Pa neću od konoplje.

– Mislim da je i konoplja zabranjena… Čekajte, da provjerim…

– Vi mene, gospodine, da izvinite, zajebavate?

– Ne, ja samo radim svoj posao.

– Radite ga, ali kao onaj vaš pokvareni skener u bolnici.

– Nije pokvaren, fale mu dijelovi.

– Kao i vama.

– Koji? Srce?

– Ne. Mozak. A u vezi sa zapošljavanjem u vašoj firmi, i muda.