Šešelju 10 godina zatvora, kazna odslužena

Mehanizam za međunarodne krivične sudove, koji je preuzeo kompetencije Haškog tribunala, ipak je osudio Vojislava Šešelja i to na 10 godina zatvora, koje je već odslužio. Šešelj važi za jednog od najvećih ratnih huškača. Pa ipak su ga sudije Haškog tribunala 2016. godine, na opšte iznenađenje, oslobodile optužbi - iako je tužba tražila 28 godina zatvora. U Hrvatskoj i BiH bili su šokirani odlukom Haškog suda. I mnogi pravnici su smatrali da je to bila nepojmljiva presuda.  

Šta će sada Vojislav Šešelj? Ako mu je vjerovati, a obično nije, izricanje presude je prespavao. „Ja svaki dan imam popodnevnu dremku jer umjesto jednog radnog dana kao da imam dva", rekao je u utorak za Telegraf. A šta će sa njim politički sin Aleksandar Vučić? Šešelj se etablirao kao konstruktivni opozicionar, zgodan da sa naslovnih strana tabloida i iz televizijskih studija žigoše „izdajnike" i „strane špijune", da radi sve ono što Vučić ne može baš tako jer na reveru ima broš „faktora stabilnosti" u regionu.

Previše opasan, previše zabavan

Predizborna kampanja 2002. godine. Na maloj bini na kružnom toku u centru Požarevca govori Vojislav Šešelj, Aleksandar Vučić je postrojen iza njega. Neka žena dobacuje, masa gleda ka njoj. „Ima tamo neka žena, ili je luda ili pijana", presjeca Šešelj pometnju. „Kako god, vi se sada svi okrenite ovamo i slušajte mene."

Najkontroverznija ličnost novije srpske politike – on je uvijek vapio za nepodijeljenom pažnjom i uglavnom ju je dobijao. Previše opasan da bi se odmahnulo rukom, previše zabavan da bi se promijenio kanal. Pridobijao je uši za svoje velikosrpske ideje pomalo vještinom govorništva, pomalo bezobrazlukom.

Njegova najveća bina trebalo je da bude sudnica Haškog tribunala kojem se dobrovoljno predao 2003. uz obećanje da će pobijediti „antisrpski" sud. To je bila najava melodrame i kabarea koji još nema epilog.

Tužioci su prebacivali Šešelju organizaciju i vođstvo u nekoliko paravojnih formacija, navodno odgovornih za brojne ratne zločine u Hrvatskoj i Bosni. Osim toga, teretio se i za verbalni delikt, ratno huškanje, inspirisanje na ubistva i maltretiranje nesrba.

Poslije tri godine čekanja na početak suđenja, Šešelj je već u jednom od prvih pojavljivanja jasno rekao šta misli o optužnici i o sudu: „Vi svi pripadnici Sekretarijata Haškog tribunala možete samo da prihvatite da mi…" Scena je bila samo njegova pošto je štrajkom glađu isposlovao dozvolu da brani sebe. I pošto je srpska javnost uživo mogla da prati suđenje.

Prvog svjedoka optužnice, američkog sociologa Entonija Oberšala, Šešelj je ispitivao o Avogadrovom broju i masi elemenata. Oberšal, koji je pre bavljenja sociologijom diplomirao fiziku, nije znao odgovore. „Vidimo da niste nikakav fizičar. To vas je onda otjeralo u sociologiju, je li tako", trijumfovao je Šešelj.

Dvanaest dugih godina

Proces se razvlačio mučno, traljavo i prije svega – sporo. Dvanaest godina pritvora teško koji pravnik može da opravda. Izricanje presude je isprva bilo planirano za oktobar 2013, ali je odloženo pošto je danski sudija Frederik Harhof riješio da se igra politike. On je u privatnom elektronskom pismu poslatom na adrese 56 kolega tvrdio kako Haški tribunal previše oslobađa optužene, što je Šešelj iskoristio da traži izuzeće – iako je znao da će to samo produžiti proces.

U junu 2014. odbio je privremeno puštanje na slobodu čiji su uslovi bili nošenje elektronske nanogice za nadzor, te uzdržavanje od političkih aktivnosti i davanja intervjua. Potrajalo je i jer je Šešelj 2007. u jednoj od svojih knjiga štampao podatke o trojici zaštićenih svedoka – osuđen je za nepoštovanje suda kaznom od 15 meseci zatvora.

Često je djelovalo da se ni samom Šešelju ne žuri, da pobjeda nad „srbomrscima" mora biti temeljna i ubjedljiva. U pritvoru je imao vremena da dalje sastavlja svoje knjige, zapravo obimne političke pamflete; bibliografija sada broji preko 150 psovačkih naslova poput „Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker", „Krvave ručerde Madlen Olbrajt" ili „Haška antisrpska giljotina".

Kada je krajem marta 2016. sudija Žan Klod Antonaeti saopštio da je Šešelj oslobođen po svim tačkama optužnice, mnogi su to nazvali bankrotom Haškog tribunala. „Antonaeti je zaljubljen u Šešelja. Nema drugog objašnjenja", rekao je jedan poznavalac procesa. A Šešelj je imao svoj veliki trijumf koji je mogao da posmatra sa slobode – pušten je u novembru 2014. zbog kritičnog zdravstvenog stanja.

Od komuniste do Karlobaga

Rođen u Sarajevu, Šešelj u 25. godini postaje najmlađi doktor nauka u istoriji Jugoslavije. Početkom osamdesetih cijepa člansku kartu Saveza komunista kojem je pristupio još kao tinejdžer i povezuje se sa beogradskim salonskim i vulgarnim nacionalistima.

Poznat postaje kao disident, kada je osuđen na osam godina robije zbog „kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja". Kazna je skraćena na dvije godine, između ostalog i zbog peticije koju će potpisati razni disidenti, mnogi među njima kasniji Šešeljevi protivnici. To će biti prvi od nekoliko boravaka u zatvoru gdje je 1990. kratko bio i zbog organizovanja ratnih dobrovoljaca.

Za velikosrpski projekat radio je marljivo i glasno, uz koktel otrovnih parola i stand up komedije. „Hrvati su nama sad strašno opasni jer je Hrvatska postala nuklearna sila. Nabavili su atomsko oružje – ozračene kalašnjikove iz Mađarske", rekao je u čuvenoj Minimaksoviziji 1991. Tu je objasnio da je Hrvatska potpuno nepotrebna, da Srbija mora biti do Karlobaga dok Italijani treba da uzmu Istru. U istoj emisiji je pokazao pištolj. Mlađana folk-zvezda Dragana Mirković je preblijedila.

Ovako ga je 1997. opisao novinar Berliner cajtunga: „Teško je uzeti ovog čovjeka za ozbiljno. Recimo dok stupa u kostimu četničkog vojvode, u borbenom odijelu i sa šubarom, koji nikako ne pristaju uz trapavo i mlitavo tijelo džina, uz debeli trbuh, karakteristične naočare i razdijeljenu plavu kosu. Četnici moraju da imaju dugu ugljenu kosu i bradu, da budu žilavi i zvjerskog pogleda, baš kao Vuk Drašković, prototip srpskog heroja. O Šešelju kruže posprdne glasine da potiče od Hrvata koje mrzi iz dubine duše; Srbima on čak izgleda nekako njemački, što je svojevrstan komparativ za hrvatski. […] Pristojniji Beograd drži Šešelja za marionetu u lutkarskoj predstavi koju sam režira Slobodan Milošević, tako poštovani i tako demonizovani Otac."

Milošević i njegov „omiljeni opozicionar" na kraju ipak nisu doživjeli istu sudbinu – da umru u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu, bez presude.

Šešelj je bio vanredno dobro povezan u međunarodnom nacionalističkom miljeu. Drugovao je sa Vladimirom Žirinovskim i Žan-Marijem Lepenom. Obojicu je imenovao za počasne građane radikalskog Zemuna. Jednom su se novinari sjatili oko Šešelja kada je stigao ispred Skupštine, a on je ih je uz smeh zamolio da mu ne oštete auto koji mu je poklonio Lepen. Beli Pežo 605.

„Izdaja" političkih sinova

Šešelj je svih godina ostao zvanični predsjednik Srpske radikalne stranke koju je osnovao 1991. Stranke koja valjda jedina nije učestvovala u republičkoj vlasti nakon rušenja Miloševićevog režima. Šešeljevo političko čedo je zapravo zenit popularnosti doživjelo kada je on već bio iza rešetaka, ali podrška gotovo trećine birača nije bila dovoljna protiv demokratskih i „demokratskih" kombinacija čija je glavna odlika često bio famozni koalicioni kapacitet.

Čedo se pobunilo protiv svog patrona prvi i jedini put 2008. godine kada Tomislav Nikolić i još neki poslanici nisu željeli da poslušaju direktivu iz zatvorske ćelije i glasaju protiv Sporazuma Srbije i EU.

Ostalo je već istorija Srpske napredne stranke koju su osnovali Nikolić i – poslije nekoliko dana premišljanja – Aleksandar Vučić, danas usud Srbije. Sa svojim političkim mentorom nisu više želeli da imaju nikakva posla, nekoliko stidljivih reči samokritike su, smatraju, dovoljne da se raskine sa prošlošću u kojoj je radikalski trojac slavio srpske ratne zločine kao herojske pobjede.

Bilo je to vreme u kojem su Vučić i Nikolić oduševljeno radili na recenziji Šešeljevih knjiga, čija će meta zatim i sami postati. U naslovima su oni „haški denuncijant" i „propali pučista" (Nikolić) te „srpski Baron Minhauzen", „portparol lopovske stranke" i „Sanaderova mačkica" (Vučić).

Iz Sheveningena je Šešelj mogao da nemoćno posmatra rasulo u sopstvenom političkom miljeu. Otišao je u Holandiju nadajući se besmrtnosti, ali su godine krunile podršku njegovoj radikalnoj stranci, u međuvremenu potonuloj iza margina.

U život ih je vratio povratak šefa u prirodnoj veličini. Bio je bolestan i ostario, ali se ubrzo ugojio i živnuo, zaređao po rijaliti-programima i kampanjama, uvijek vodeći računa da ne potkači Vučića previše.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android