Šta je to šerijat, bauk ili garancija spasa?

Izraz „šerijat“ u Kuranu znači nešto poput „popločan put (od Boga)“ ili takođe „put do izvora“. Tehnički, izraz šerijat obuhvata sve islamske norme. One su se razvijale tokom 1.400 godina u različitim spisima duhovnika i institucija, a sve više i u obliku državnih propisa.

Šerijatski zakon uključuje odredbe o osnovnim uverenjima i verskoj praksi, na primer molitvene rituale, propise o hrani i odeći ili zakonske odredbe. Obuhvata i versku etiku, kao što je suočavanje s onima kojima je pomoć potrebna i stvaralaštvo. Šerijatski zakon veoma je složen, zahtevan, ali i fleksibilan sistem metoda za uspostavljanje i tumačenje normi.

Sa konfesionalnom podelom između sunita i šiita, ali i unutar samih tih konfesija, formirane su različite škole šije se razumevanje šerijata znatno razlikuje. To s jedne strane stvara nesigurnost, ali s druge omogućava različitost mišljenja. U dobroj tradiciji, duhovnici se zadovoljavaju sticanjem ispravnog znanja kad god je to moguće, bez da sa tim povezuju zahtev o ekskluzivnosti. To znači da se međusobno priznaju.

Ali ekstremisti svih vrsta, i u prošlosti i sadašnjosti, smatraju da samo oni poznaju božansku istinu. To govori o njihovom slabom obrazovanju i sopstvenom precenjivanju. Ekstremisti često instrumentalizuju šerijatsko pravo u vrlo otvorene političke svrhe. Istaknuti primeri za to mogu se naći u verskim diktaturama Irana i Saudijske Arabije.

Religija i pravo

Šerijatski zakon pravi razliku između religije (odnos između Boga i ljudskog bića) i prava (ovozemaljska pravila ljudskog suživota). Religijske komponente Šerijatskog zakona često se smatraju nepromenjivim, ali zahtevaju i tumačenje. U Kuranu je na primer vrlo neodređeno formulisano pravilo odevanja za žene koje se tumači propis koji štiti od napada. Danas se recimo raspravlja može li se takva zaštita obezbediti odećom ili i obrazovanjem i samouverenim nastupom žena.

Zakonski propisi ionako se smatraju promenljivim, u zavisnosti od vremena, mesta i pojedinaca. Određena područja, poput ugovornog, bračnog, porodičnog i naslednog prava, detaljno su uređena – ali i ona s različitim tumačenjima. Drugi, poput ustavnog ili krivičnog prava, ostali su veoma neodređeni.

Od 19. veka pravne komponente šerijata u velikoj meri pretvorene su u zakone koje sprovode nove državne institucije. Pri tom je ogroman uticaj imalo kolonijalno pokoravanje velikog broja većinski muslimanskih zemalja. Drakonske fizičke kazne ukinute su na mnogim mestima i to bez većih sporova.

S druge strane, kolonijalne sile prvi put su tamo uvele krivične propise za istopolne veze – toliko o temi evropske civilizacijske misije. Dalji unutrašnji razvoj šerijata sprečila je ignorantska vladavina stranaca, a reformatori su otada klevetani kao saradnici Zapada.

Ipak, u mnogim muslimanskim zemljama u 20. veku sprovedene su opsežne reforme, posebno u korist ženskih prava, radi poboljšanja položaja verskih manjina i prilagođavanja ekonomskim i društvenim promenama.

Braniti ljudska prava na islamskim osnovama

Primer raspona mogućih tumačenja je recimo odnos prema poligamiji. U Tunisu su, na primer, takvi brakovi kažnjivi, dok je poligamija još uvek dozvoljena u drugim zemljama (u nekim slučajevima je delimično ograničena). I jedan i drugi primer se inače baziraju na Šerijatskom zakonu.

Ukidanje kalifata mnogi su doživeli kao oslobođenje. Mnogi smatraju da je danas adekvatan oblik vladavine demokratija, i da je to u duhu islama. Zanimljivo je da je, na primer, predanost Nemaca muslimana demokratiji i funkcionalnosti demokratskog sistema mnogo jače izražena nego kod nemačkog stanovništva u celini. Istovremeno, u odnosu na ukupno stanovništvo, veći deo nemačkih muslimana smatra sebe vernicima.

Međutim, već nekoliko decenija očigledan je i razvoj u suprotnom smeru. S porastom izrazito netolerantnog vehabizma u Saudijskoj Arabiji i nakon Iranske revolucije iz 1970-ih, ekstremisti širom sveta okreću se represivnom tumačenju Šerijatskog zakona. Reforme su povučene, a tradicionalni, patrijarhalni porodični i nasledni zakon koriste se kao znak identiteta, a protiv navodnog „pozapadnjivanja“. Kritikuju se i kleveću oni koji nisu muslimani, kao i drugi muslimani, poput mistika ili sekularnih. A iznad svega, krše se prava žena.

Ni bauk ni garancija spasa

Na nekim mestima su stvoreni svojevrsni savezi ekstremista i tradicionalista. To je između ostalog posledica činjenice da se proučavanje islamskog prava često smatra manje privlačnim, pa tradicionalisti često dospevaju na ključne pozicije. Osim toga, često se mešaju islam i regionalni, običajni zakoni.

Talibanski teroristički režim u Avganistanu bazira se tako s jedne strane na sirovim mešavinama paštunskog običajnog prava, koje gotovo u potpunosti obespravljuje žene, a s druge strane, na intelektualno ne previše zahtevnim tradicionalističkim tumačenjima Šerijatskog zakona. Tako se dolazi do represivne vlasti.

U svakom slušaju, šerijat nije ni bauk ni garancija spasa. On se doduše oslanja na „božanski postavljene norme“, ali one se u određenoj meri mogu i trebalo bi da se tumače, jer se na kraju krajeva i radi o nečemu što je stvorio čovek.

U zavisnosti od razumevanja onih koji ga tumače, Šerijatski zakon može da bbude versko-etička smernica i sistem normi koji je u skladu s današnjim pojmovima ljudskih prava – ili nešto sasvim suprotno tome. To dakle u velikoj meri zavisi od ljudi i njihovih stavova. Za razliku od mnogih represivnih država s muslimanskom većinom, rasprave u Evropi mogu da se vode slobodno i nezavisno od pretenzija na političku moć.

Posebno se među muslimanima na Zapadu vodi se rasprava o tome šta šerijat za njih konkretno znači. Neki pokušavaju da se pridržavaju tradicionalnih normi u okviru zakona koji su na snazi u njihovim zemljama, a drugi recimo tumače Šerijatski zakon kao etičku smernicu bez pravne valjanosti. Na primer, raspravlja se o „eko-islamu“ i „obrazovnom džihadu“, a u Njemačkoj se javlja i visokokvalitetni islamski obrazovni sistem. Takav razvoj na lokalnom nivou može da pruži podsticaj i drugim regionima sveta.

Prof. dr Matijas Roe studirao je pravo i islamske nauke u Tibingenu i Damasku. Šef je katedre na Univerzitetu Fridrih Aleksander u Erlangen-Nirnbergu i osnivač je Erlangenskog centra za islam i pravo u Evropi. Takođe je član uprave Društva za arapsko i islamsko pravo, i autor brojnih publikacija o islamskom pravu i islamu u Evropi.

Ovaj članak prvi put je objavljen na Qantara.de, internet-portalu Dojče velea za dijalog sa islamskim svetom.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu