Život u strahu

Esme Kolin Gomez studira psihologiju na univerzitetu Indijana. Sledeće godine bi trebalo da završi studije, ali više nije sigurna hoće li do tada uopšte ostati u Sjedinjenim Državama – ili će biti proterana u zemlju koju uopšte ne poznaje. Sada joj je 19, a imala je samo četiri godine kad je s majkom iz Meksika došla u Ameriku. „Bili smo siromašni. Starija sestra i ja nismo imale nikakvu perspektivu. Naša majka je htela da nam obezbedi bolji život u SAD“, kaže Esme.

Sve od tog dana daleke 2001. ona nikad nije kročila nogom u Meksiko i SAD smatra svojom domovinom. Ali posljednjih meseci je dobro osetila kako se promenilo raspoloženje prema njoj. „Ljudi su postali neprijateljski nastrojeni. I na ulici me napadaju nepoznati ljudi. Psuju me da sam kriminalac koji bi trebalo da se vrati nazad odakle je došao.“

Trampova obećanja

Prema procenama u SAD živi oko 11 miliona ljudi koji nemaju nikakve dozvole boravka. Neki rade u restoranima, neki u kancelarijama ili prodavnicama. Zvanično, oni ilegalno borave u zemlji, ali su važan deo ekonomije SAD. Tramp i njegove pristalice to ne prihvataju. Jedno od glavnih predizbornih obećanja novog predsednika bilo je da će ih baš sve proterati i postaviti zid prema Meksiku kako se više nikad ne bi vratili.

To je, kao i mnogo toga drugog, za sada još uvek tek Trampovo obećanje, ali atmosfera se pogoršava iz dana u dan. Svako malo se sprovode racije, a sve rigoroznije se deportuju ilegalci. Esme ima sreću što joj pomaže advokat Edcard Šomo, stručnjak za useljeničko pravo. Za sada još uvek uživa zaštitu Obaminog programa DACA – koji odlaže proterivanje dece ilegalnih migranata. Takvih mladih ima oko 750.000 i od 2012. su zaštićeni ovom uredbom.

Doduše, zahtev se mora postavljati na svake dve godine. Esme onda ipak dobija dozvolu rada i broj socijalnog osiguranja. To znači da može da studira, imati vozačku dozvolu i legalno boravi u zemlji. Ali to je tek uredba – a Donald Tramp je jasno najavio da će je ukinuti.

Skrovište u crkvi

I kćerka Ismaela Delgadoa zahvaljujući programu DACA može da boravi u SAD, ali on sam ne može.
Živeo je u Finiksu. Došao je u Ameriku još pre 25 godina i dugo radio kao kuvar u jednom golf-klubu. Ali onda mu se dogodila sitnica: kažnjen je novčano zbog sitnog prekršaja i to je pokrenulo lavinu. Postala je aktivna za ilegalce zloglasna ICE (Služba za imigraciju i carinu) koja je tom 46-godišnjaku još u avgustu 2015. poslala pismo u kojem mu je najavljeno da će biti proteran u roku od 60 dana. Dakle samo on – njegova porodica bi mogla da ostane.

Delgado se nakon nekog vremena više uopšte nije usuđivao da boravi kod kuće nego je potražio utočište u jednoj od crkvenih zajednica koje nude zaštitu takvim osobama. Tako već godinu i po živi odvojen od svoje porodice, ali barem još uvek u istom gradu i državi.

Ken Hajncelman je paroh te crkve. Smatra svojom hrišćanskom dužnošću da pomogne tim ljudima: „Sve je više racija protiv doseljenika. Službenici ICE odvode roditelje nakon što su doveli svoju decu u školu. Jednostavno oni više ne dođu uveče kući, zato što su uhapšeni i u postupku deportacije“, kaže nam sveštenik koji s teskobom posmatra strah doseljenika.

„Čak je i krug ljudi kojima Ismael može da veruje sve manji i već je toliko malen da on više ne napušta crkvu. Umesto toga ga njegova porodica posećuje u prostorijama crkve više puta sedmično. To je poslednji ostatak porodičnog života koji mu je preostao“, dodaje Hajncelman.

„Kriminalci“

Donald Tramp se i pred Kongresom hvalio da će proterati sve te „kriminalce“ koji žive u SAD. No Služba za imigraciju načulji uši već i kada neki ilegalac dobije kaznu za pogrešno parkiranje. „Čitav taj postupak državnih službi je previše radikalan. Kada se neka majka više ne usuđuje da pokupi svoju decu iz škole, onda je tu nešto krenulo u pogrešnom pravcu“, kaže advokat Edvard Šomo.

On je član udruženja koje okuplja pravnike spremne da pomognu doseljenicima. Advokati dele posebne letke imigrantima: Know Your Rights Cards (Upoznaj svoja prava) na kojima piše šta treba da kažu i kako da se ponašaju ako se susretnu s nekim čuvarem reda.

Ali leci ne pomažu da se smanji strah. Previše često i advokati gledaju kako državni službenici bez pardona stavljaju ljudima lisice na ruke i trpaju ih u automobil. I što je najgore, kaže nam Šomo, nema nekih naznaka da će u dogledno vreme biti bolje: „Ljudi žive u neizvesnosti, koče se od straha svaki put kad im neko pokuca na vrata.“