150 godina nemačkih socijaldemokrata
Socijaldemokratska partija (SPD) osnovana je 23. maja 1863. u Lajpcigu. Proistekla je iz radničkog pokreta. Unutar-partijska dešavanja često su bila burna, od uspeha na političkoj sceni do svrgavanju partijskih lidera.
Burna istorija
Istorija nemačkih Socijaldemokrata prilično je burna – od osnivanja stranke SPD 23. maja 1863. godine, pa sve do izbora Vilija Branta za prvog kancelara iz redova ove stranke, sto godina kasnije. Od tada SPD je u još dva navrata iznedrio predsednike nemačke vlade.
Od ilegale do radničkog pokreta
Prvi sastanci socijaldemokrata organizovani su tajnosti. Tadašnji čelnici pokreta August Bebel i Vilhelm Libkneht želeli su po svaku cenu da se čuje glas radnika. Ferdinand Lasal je zajedno sa svojim istomišljenicima 1863 osnovao nemački Radnički pokret (ADAV). Za manje od godinu dana imali su preko 4.600 pristalica, a taj broj je vremenom postao daleko veći
Uspeh uprkos zabranama
Industrijalizacija je obezbedila nova radna mesta i hranu, ali je rad u industriji bio težak i opasan po zdravlje radnika. Radnički pokreti imali su sve veću ulogu, uprkos anti-socijalističkim zakonima koji su zabranjivali njihovo delovanje. I pored toga, SPD je uspeo da opstane i preraste u masovni pokret do 1890. godine.
Partijski članovi u đačkoj klupi
Godine 1906. čuvene socijaldemokrata kao što su Roza Luksemburg i August Bebel, pohađače su nemačku Socijaldemokratsku školu u Berlinu, koju je Bebel osnovao. Na tu ideju podstakao ga je otac Vilhelm, koji često govorio „Znanje je moć – moć je znanje.“ Godine 1912. godine SPD postaje stranka sa najvećim biračkim telom.
Burni Vajmarski period
Socijaldemokrata Filip Šajdeman 9. novembra 1918. godine u nemačkom parlamentu - Rajhstagu, zemlju proglašava republikom. Godinu dana kasnije, predsedavajući stranke Fridrih Ebert postaje kancelar „Nemačkog rajha“. Žene dobijajo pravo glasa, pravo za koje se SPD zalagao još od 1891. godine. Socijaldemokrate ostaju najjača politička partija do 1932.
Protivnici nacističkog režima
23. marta 1933. socijaldemokrata Oto Vels pruža otpor Hitleru, izjavivši u parlamentu: „Možete nam oduzeti slobodu i živote, ali naš integritet nikada.“ SPD se svim snagama protivio nacističkoj stranci NSDAP. Ali nekoliko meseci kasnije, sindikati se raspadaju, a Socijaldemokratska partija biva zabranjena.
Progon i izbeglištvo
SPD političari bili primorani da uklone političke grafite. U tome su ih nadgledale Hitlerove jedinice. Neki od njih završili su u zatvoru, neki su bili mučeni, a neki i ubijeni. Godine 1933. Vels osniva SPD u egzilu. U Pragu nastaje „Sopade“. Kasnije je delovala iz Pariza, a nakon toga do pada naci-režima i iz Londona. Pojedini članovi radničkog pokreta delovali su i iz Skandinavije i Amerike.
Novi počeci
Kurt Šumaher, predsedavajući stranke SPD održao je govor u sred ruševina u Frankfurtu 1946. godine. On će odigrati veoma važnu ulogu u socijaldemokratskim snagama posle Drugog svetskog rata. U sovjetskog delu zemlje, SPD se spaja sa Socijalističkom partijom jedinstva (SED). U Zapadnoj Nemačkoj SPD, na prvim izborima, sa malom razlikom u glasovima, gubi od demohrišćana (CDU).
Od radničkog pokreta do moderne partije
SPD je se vremenom udaljio od svoje socijalističke ideologije, ratifikacijom Godesberg programa 1959. Time je socijaldemokratska opcija dobila znatno veću podršku birača. Stranke se ipak obavezala na očuvanje socijalne tržišne ekonomije i odbranu nacionalnih interesa, što je i omogućilo formiranje koalicije sa CDU 1966. godine, kada je Vili Brant bio vice-premijer.
Brantovo nasleđe
Vili Brant, prvi SPD-ov posleratni kancelar, ustaće upamćen i po istorijskom trenutku kada je kleknuo pre d spomenikom žrtvama Varšavskog geta. Njegova spoljna politika prema Istoku, bila je zasnovana na pomirenju sa sovjetskim blokom. To je razlog zbog kojeg je nagrađen Nobelovom nagradom za mir 1971.
Skretanje ulevo
„Šezdesetosmaši“ pristalice međunarodnog protesnog pokreta, uneli su novu energiju u SPD. Godine 1974, Hajdemari Vičorek-Cojl bila je prva žena izabrana za omladinski ogranak Socijaldemokratske partije.
Helmut Šmit i „nemačka jesen“
Šmit je bio na funkciji kancelara od 1974. do 1982. godine. Na ovoj fotografiji Šmit je u društvu udovice biznismena Hansa Martina Šlejera, kojeg su pripadnici frakcije Crvene armije (RAF) ubili 1977. godine. Aktivnosti terorističke organizacije RAF bili su veliki izazov za šefa države. Njegov rukovođenje državom prošlo je i znaku masovnog previranja u stranci.
Niz godina u opoziciji
Raspadom koalicije sa liberalima (Slobodnom demokratskom partijom), socijaldemokrate ponovo su se našle u poziciji 1982. Godine 1994. Rudolf Šarping bio je kandidat za kancelara i izgubio. Nešto kasnije izmiče mu i funkcija predsednika stranke, zamenjuje ga Oskar Lafonten. Ipak, Gerhard Šreder preuzima kormilo i postaje nemačke kancelar 1998. godine.
Dileme sa reformama
U koaliciji sa strankom Zeleni, SPD sa vlasti skida Helmuta Kola i Hrišćansko demokratsku uniju. Kancelar Šreder predstavlja „Agendu 2010“, predlog reformi koje su u fokusu imale tržište rada. Opozicija je oštro negodovala, ali i sindikati. Razlike u mišljenju dovele su do osnivanja partije Levice.
Kandidat „sa ivice“
Per Štajnbrik u borbi za kancelarsko mesto protiv Angele Merkel. S obzirom da je nekada bio ministar finansija, u vremenima krize bi njegovo iskustvo moglo dobro doći u merama za spasavanje evra. Međutim, kandidat socijaldemokrata poslednjih meseci daje škakljive izjave, na koje pozitivno ne gledaju ni kolege u njegovoj stranci. Rezultati anketa mu, barem za sada, ne idu na ruku.