50 godina od Andrićeve Nobelove nagrade

Rasprave o Ivi Andriću na prostoru koji se nekad zvao Jugoslavija, uglavnom se vode oko pitanja nacionalne pripadnosti poznatog književnika. Pritom se često zanemaruju rasprave oko Andrićeve književnosti koja je, bez sumnje, svetskih razmera. Žaklin Badić, slavistkinja sa univerziteta u Bonu, svoj naučni rad posvetila je književnosti jugoistočne Evrope.

DW: Da li je Ivo Andrić 1961. godine zasluženo dobio Nobelovu nagradu za književnost?

Žaklin Badić: „On je s pravom tada dobio tu nagradu. Andrić je u svakom slučaju jedan od velikih jugoslovenskih i evropskih književnika 20. veka. Uspeo je da stvori istaknuti književni opus što se uvek zaboravi kad se odvojeno od drugih njegovih dela posmatra ’Na Drini ćuprija’. Potrebno je posmatrati čitavo njegovo književno stvaralaštvo, a to je bila svetska književnost i ostaće svetska književnost.“

Andrić je Nobelovu nagradu za književnost dobio za, kako je to obrazložila Švedska akademija nauka, „epsku snagu kojom je oslikao motive i ljudske sudbine iz istorije svoje zemlje“. Slažete li se s tim?

„Da. I naglasak je na epici. Istorijski roman ne znači pisanje istorije. ’Na Drini ćuprija’ ne sme se posmatrati kao delo koje odražava prošlost Bosne i Hercegovine, već je to literarna obrada bosansko-hercegovačke prošlosti. On ostaje fikcija.“

Šta vam se sviđa kod Andrića?

„Njegov jezik, virtuoznost s kojom je koristio reči. Jezik kojim se Andrić služi, čak i za nekog kome to nije maternji jezik, predstavlja uvek i iznova užitak za čitanje. Naravno da to ujedno znači da je tu reč o neverovatnoj kompleksnosti jezika. Svaka rečenica kod njega je umetničko delo. To mu se mora priznati. Osim toga, Andrić mi je približio hrvatski, bosanski i srpski jezik i pokazao mi jednu pozitivnu sliku.“

A što vam se ne sviđa kod Andrića?

„Nije mi se svidelo to što za svog života nije dopustio da se objavi njegova poezija. Čak je zabranio da se objave njegove pesme, što se ipak nakon njegove smrti, posthumno i protiv njegove volje, učinilo. Smatram da je bilo dobro što se tako uradilo. Jer, uvek se stvarao utisak da je Andrić veliki racionalista, a ovako na videlo izlazi i Andrićeva emocionalna strana.“

Šta bi Evropa, eventualno, mogla da nauči iz Andrićevih dela?

„Književna dela nisu udžbenici, to su umetnička dela, koja podstiču na razmišljanje. Ono što bi Evropa mogla da nauči i da razume jeste kompleksnost suživota različitih naroda.“

Koliko je Andrić svojim romanima zaista probudio interes na Zapadu za zemlje jugoistočne Evrope?

„Dosta. Upravo Andrić sa svojim romanima uvijek iznova budi interes za zemlje bivše Jugoslavije.“

U nastavku: Ko je Andrićev naslednik?

U 2011. se obeležava 50. godišnjica dodele Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću. Kako poznavaoci, iz „neutralnog“, nemačkog ugla, posmatraju fenomen „Andrić“?

Žaklin Badić, slavistkinja sa univerziteta u Bonu, svoj naučni rad posvetila je književnosti jugoistočne Evrope.

DW: S obzirom na to da je Ivo Andrić bio aktivan političar i diplomat, koliko se primeti uticaj politike u njegovim delima?

Žaklin Badić: „Može se primetiti da se Andrić bavio temom totalitarne države. Ta tematika najjasnije se vidi u ’Prokletoj avliji’. A što se tiče drugih dela, mislim da mu je bilo važno da pokaže raznolikost, odnosno ljudske karaktere i njihove različitosti i da je to umnogome uticalo na njega.“

Svoja rana dela pisao je na hrvatskom jeziku, da bi zatim sasvim prešao na srpski jezik i ekavicu. Kako vi, s nemačke tačke gledišta, gledate na to?

„Mislim da je Andrićeva namera bila panslovenska ideja. Smatram da tu nije bilo ništa prohrvatsko ili prosrpsko u igri, već da je to za njega bila jedna ideja koju je želeo da ostvari. Pa, on je bio aktivan u ’Mladoj Bosni’. Verujem da o nacionalnostima nije puno razmišljao. Za njega, kao rođenog Hrvata, nadam se da to mogu tako da kažem, verojatno je bio svestan i važan korak preći sa ijekavice na ekavicu, kako bi stvorio tu povezanost.“

Kao „svog književnika“ prihvataju ga i u Hrvatskoj i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini. Kako to ocenjujete?

„Mislim da je to dobro, da postoji svest o Andrićevoj književnoj baštini u sve tri bivše republike i da postoji razumevanje o zajedničkim korenima, svejedno šta pojedinci o tome mislili.“

Reditelj Emir Kusturica namerava da u čast Ive Andrića snimi film, baziran na njegovom delu „Na Drini ćuprija“. Šta vi kažete na tu ideju?

„Mislim da je vrlo dobro kada se književnost stavi na filmsko platno, jer to dopire do mnogih ljudi, koji možda ne čitaju rado, a koji pogledaju film i onda razmisle o tome da bi možda ipak mogli i da pročitaju knjigu. Smatram da je Emir Kusturica talentovan reditelj, bez obzira na njegova politička uverenja. To je lična stvar svakog pojedinca. Verujem da će on snimiti vrlo dobar film.“

Ima li na prostorima bivše Jugoslavije, prema vašoj proceni, književnika koji bi mogli da nasledi Andrića ili čak da budu kandidati za neku od narednih Nobelovih nagrada za književnost?

Ne usuđujem se da kažem ko bi mogao da bude nosilac Nobelove nagrade za književnost, ali verujem da ima velikih potencijala, kako u Srbiji, BiH, tako i u Hrvatskoj, Sloveniji i naravno i Makedoniji. Ipak, tu odluku ostavljam odboru za dodelu Nobelove nagrade. Međutim, ima tu fantastičnih pisaca, koji pišu odlična dela, npr. Jergović (Miljenko, op.a.), ali vredi spomenuti, barem što se mene tiče, i dramaturge, posebno iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Makedonije. Šteta što ne postoji Nobelova nagrada za dramaturgiju.“

Autorka: Marina Martinović

Odgovorni urednik: Ivan Đerković