Bakar, litijum, retki metali: nemački problem sa sirovinama

U važne sirovine koje Nemačka uvozi spadaju bakar, litijum i takozvani retki metali (REE) – skandijum, cerijum, prometijum, terbijum i tulijum, kao i dvanaest drugih elemenata. Ti retki metali uopšte nisu toliko retki (najređi, tulijum, je češći od zlata), ali se retko nalaze u količinama koje rudarstvo čine ekonomski isplativim.

Studija koju su prošle sedmice objavili konsultantska kuća IW Consult i institut Fraunhofer ISI u ime KfW Research (podružnice KfW banke u vlasništvu nemačke države) bavi se tim uvozom i ispituje njegov značaj za stvaranje vrednosti i zaposlenost u Nemačkoj. Studija detaljno razmatra bakar, litijum i retke metale, jer su odlučujući za ključne i buduće tehnologije.

Prema toj studiji, skoro trećina bruto dodate vrednosti u proizvodnom sektoru zavisi od proizvodnje robe koja sadrži bakar. Desetina dodate vrednosti dolazi od proizvodnje robe koja sadrži litijum, a 22 procenta od robe koja sadrži retke metale. Posebno su zavisni proizvođači automobila i njihovi dobavljači, kao i proizvođači električnih, elektronskih i optičkih proizvoda.

Zemlje bogate sirovinama imaju veliku tržišnu moć

Uz zavisnost od uvoza tu je i činjenica da tržištem sirovina dominira samo nekoliko izvoznika koji imaju veliku tržišnu moć. Najveća nalazišta retkih metala nalaze se u Kini. Nalazišta na Grenlandu, u Kanadi i Švedskoj još uvek nisu dovoljno istražena i stoga se ne mogu kvantifikovati.

Gotovo trećina nemačkog uvoza litijuma i 19 odsto bakra i retkih metala smatra se rizičnim. Kada su u pitanju litijum i retki metali, tri najveća lifernata imaju tržišni udeo od preko 80 odsto. Posebno važni za nemačko tržište su – Rusija za metale bakra i Čile za litijum karbonat, jer 72 odsto dolazi odatle. Kada je reč o uvozu retkih metala, Nemačka uvozi 84 odsto svojih potreba iz Kine i taj visok stepen zavisnost će još dugo da traje.

Zavisnost gora nego od ruskog gasa

Matijas Vahter, šef odeljenja u Savezu nemačke industrije (BDI) za DW kaže: „Zavisnost od mnogih neenergetskih sirovina iz Kine je već veća nego što je bila od gasa iz Rusije."

Uvoz rudarskih, rafinerijskih i trgovačkih proizvoda, na primer, povezan je s „najvećim nivoom rizika“. Ono što je rizično je, „ne toliko fizička dostupnost sirovina, koliko njihova koncentracija u eksploataciji, a posebno u daljoj preradi u Kini. To čini ranjivim i otvorenim za ucene. Kontrolom izvoza nekih retkih metala, Kina je već pokazala da može da zavrće slavinu tamo gde joj odgovara."

Kornelijus Ber, viši konsultant na Institutu za nemačku ekonomiju u Kelnu (čija je podružnica IW Consult jedan od autora studije), ukazuje za DW na sirovine za kojima će potražnja verovatno biti sve veća: „Na primer, litijum za proizvodnju baterija." On takođe potvrđuje strahovanja Matijasa Vahtera: „Još jedan faktor rizika jeste visoka koncentracija na pojedine zemlje ako one istovremeno prete strateškim trgovinskim ograničenjima – na primer kada se radi o galijumu, germanijumu ili grafitu, koji se uglavnom uvoze iz Kine."

Prema Vahteru, prekidi isporuka „još nisu na kritičnom nivou“, ali „nema govora" o pouzdanim lancima snabdevanja. Trenutno Huti pobunjenici „pokazuju svetu koliko je krhka globalna trgovina".

Kornelijus Ber takođe ukazuje na političke rizike. Na primer, „trgovinski sporovi između Kine i SAD, ali i Kine i Evropske unije. Oni dovode do međusobnih ograničenja izvoza ili bar pretnji takvim ograničenjima."

Šta da se radi

„Sigurnost snabdevanja sirovinama zahteva razmatranje čitavog lanca – od rudarstva, do uvezenog poluproizvoda." To je zaključak do kojeg je došla Frici Keler-Gejb, glavna ekonomistkinja KfW-a, banke koja je naručila studiju. „Održivo snabdevanje sirovinama sada isprva stvara troškove, ali je preduslov za oblikovanje zelene i digitalne transformacije."

„Ne treba da se zavaravamo: smanjenje zavisnosti i izgradnja veće otpornosti se ne dešava preko noći“, kaže Matijas Vahter. Ono što je ključno jeste „diverzifikacija i razvoj novih kapaciteta. Jačanje domaće proizvodnje je deo rešenja. Suprotno široko uvreženom mišljenju, Nemačka je veoma bogata mnogim sirovinama."

Kornelijus Ber upozorava da Nemačka mora da preduzme mere „diverzifikacijom zemalja iz kojih uvozi, zamenom kritičnih sirovina, proširenjem sopstvenih resursa i jačanjem reciklaže. Preduslov za to su pogodni lokacijski uslovi (npr. troškovi energije) i prihvaćenost među stanovništvom."

Da, a šta ako ne?

Matijas Vehter poziva na šire pozicioniranje nemačke privrede: „Loša diversifikacija lanaca snabdevanja sirovinama ugrožava Nemačku. Mada se moguće ekonomske posledice najgoreg scenarija ne mogu ozbiljno izmeriti, može se reći da bi Nemačka kao industrijska lokacija, a samim tim i njeno blagostanje, bili masivno ugroženi. Jer, bez sirovina industrijska preduzeća ne mogu da rade i nećemo ostvariti svoje klimatske ciljeve."

„Bez pristupa sirovinama, postoji rizik da u Nemačkoj neće biti moguća odgovarajuća industrijska proizvodnja", kaže Kornelijus Ber i daje konkretan primer: „Bez pristupa litijumu nema proizvodnje baterija. Baterije bi morale da se uvoze. Ako ne mogu da se uvoze, ne mogu se praviti električni automobili. A to bi značilo gubitak u industriji, kako stvaranja vrednosti tako i radnih mesta."