Beograd-Srebrenica biciklom

Beograđanka Nina Đurđević-Filipović kaže da su ona, Eva Dinić i Vladimir Jevtić prošle godine učestvovali u Maršu mira i videvši bicikliste sa raznih strana došli na ideju da i oni pokušaju da organizuju nešto slično iz Beograda. „Odlučili smo da prođemo biciklima kroz Srbiju i dođemo na komemoraciju u Potočare“, priča Nina.

Na pitanje šta je cilj njihovog dolaska, odgovara Vladimir Jevtić, nastavnik istorije iz Srebrenici susedne Bajine Bašte: „Mi želimo da kažemo da zločini, koje su počinile razne srpske vojske i paravojske na području bivše Jugoslavije, naročito u Bosni Hercegovini, nisu učinjeni u naše ime.“ On kaže da se, iako je imao samo 13 godina, dobro seća ratnih dana: „Bio sam na neki način svedok prisustva raznih vojnih i paravojnih formacija koje su praktično sprovodile agresiju na Republiku Bosnu i Hercegovinu“.

Uvrede na putu za Srebrenicu

Srbiju je Međunarodni sud pravde u Hagu 2007. proglasio odgovornom za nesprečavanje genocida u Srebrenici. Učesnici biciklističkog pohoda želeli su da podsete stanovnike mesta kroz koja su prošli na ulogu Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini. Još jedna Veograđanka, Nađa Duhaček, kaže da je tokom trodnevnog puta i 220 kilometara provedenih na biciklu, razmišljala o tome šta su doživeli ljudi u Srebrenici i da je posebno dirnuta toplim dočekom.

„Moj najveći utisak je zapravo i ta neka velikodušnost ljudi odavde koji nas dočekuju otvorenih ruku“, kaže Nađa Duhaček. Tim pre što su od starta biciklisti iz Beograda doživljavali neprijatnosti. „Na putu od Beograda, u Šapcu i Loznici, susretali smo se sa ljudima koji su jako glasno izražavali svoje neslaganje sa ovim našim dolaskom i još više simbolikom koju on znači. Sve je to ipak bledo u poređenju sa onim kako su nas ljudi dočekali u Bratuncu i koliko su bili neprijatni. I onda, nekoliko stotina metara dalje, ljudi počinju da nas tapšu, da nam govore hvala. Onda više nisam ni bila umorna“, ističe Nađa.

Na naše pitanje koliko prosečan građanin Srbije zna o tome šta se dogodilo u Srebrenici, Nina Đurđević-Filipović kaže: „Moj je utisak da ne žele da gledaju na to, da ne žele da pričaju o tome, ne žele prosto da se suočavaju sa time2.

Suočavanje sa prošlošću – osnov za budućnost

„O tome najbolje svedoči i odnos medija prema nama“, kaže Nađa Duhaček i dodaje: „Niko nije preneo ništa o našem dolasku. Svi koji su nešto o nama objavili su mediji iz regiona, pre svega iz Bosne ili su svetski mediji ti koji o tome izveštavaju“.

„Građani Srbije nemaju pravo da ćute pred onim što se desilo, naročito onim u BiH“, kaže Vladimir Jevtić i nastavlja: „Ukoliko neko ne kaže vrlo jasno da to nije učinjeno u njegovo ime, zapravo jeste, ako ne saučesnik, onda je neko ko je na neki način odgovoran“.

Jevtić za kraj poručuje da ozbiljnog pomirenja među narodima ne može biti i da se zlo može ponoviti, ako se ne suočimo sa istinom. „Ukoliko se stvari guraju pod tepih one će eskalirati u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti. Ako hoćemo da gradimo neke zdrave odnose u regionu, prosto se moramo suočiti sa svim onim što je činjeno u naše ime na prostorima bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina“, kaže Vladimir Jevtić.

Autor: Marinko Sekulić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković