BiH, profiteri i tempirana bomba
22. novembar 2019.
Tempiranom bombom nazvao ju je francuski predsednik Emanuel Makron. Mada su osigurači u Bosni i Hercegovini odavno pregoreli. Ostalo je olovno teško topovsko đule koje ne može da se pomeri.
Da bi izmerila moguće pomeranje navodne bombe, međunarodna zajednica koristi najfinije merne instrumente. Trenutno je kazaljka skočila malo na gore: etničke stranke su se, nakon punih 13 meseci zastoja, očigledno dogovorile da formiraju vladu. Ako sve bude išlo po planu, Parlament BiH proglasiće Zorana Tegetliju za premijera.
Ali i ako do toga dođe, ništa neće biti dobro. Zastoj bez vlade pretvoriće se u zastoj sa vladom. Ne postoji tako osetljiv seizmograf koji bi mogao izmeriti „napredak“ nastao formiranjem vlade.
Dogovor oko formiranja vlade čitavih godinu dana sprečavao je spor oko beznačajnog papira: „Godišnjeg nacionalnog programa“ koji bi Bosnu mogao da pošalje u NATO , odnosno u difuzno „partnerstvo“ sa Severoatlantskim savezom – koje ionako egzistira samo na papiru. Pristupanje te zemlje NATO u dogledno vreme isključeno je i sa „nacionalnim programom“ i bez njega, jer je srpski deo zemlje orijentisan na Rusiju. A bez njega država BiH ne može nigde.
Svaka nova blokada postavlja se upravo zato da bi se osiguralo da ona druga strana malo popusti: igru vode elite tri najveće etničke grupe – i to s posebnom predanošću otkako se „visoki predstavnik“ međunarodne zajednice pre trinaest godina isključio iz svog svakodnevnog posla. Pravila igre su na snazi od Dejtonskog mirovnog sporazuma postignutog pre gotovo četvrt veka.
Za investitore, zemlja sa četiri predsednika, četrnaest vlada i 173 ministra nije interesantna. Administracija proždire gotovo polovinu bruto-društvenog proizvoda. Sudovi nikako da donesu presude, a i kada ih donesu, onda to čine po neshvatljivoj logici.
Dodatno zaplašivanje predstavlja pretnja člana Predsedništva Milorada Dodika o otcepljenju njegove Republike Srpske u kojoj dominiraju Srbi. Ili, u blažoj verziji, njihovo potpuno povlačenje iz zajedničkih organa države BiH. S obzirom na to da su ti organi ionako blokirani, pretnja je izgubila na težini. Zvanično proglašenje nezavisnosti izazvalo bi diplomatski potres, ali ne bi promenilo život u zemlji. Tako sve ostaje po starom.
Ako bi se u zemlji umesto pomaka merilo raspoloženje, kazaljka bi pala ispod nule. Bosanci uglavnom sarkastično komentarišu ono što rade njihove političke elite. Pa ipak, uvek biraju iste nacionalne stranke. Razlog za to nije međuetnička mržnja, niti politička otupelost. Kada bi se jedna etnička grupa čak i odrekla politike blokade, druge dve bi povećale pritisak na nju i prisilile reformističku stranu da se vrati u igru.
Izbori tu ne menjaju ništa. Ustanak protiv tog krajnje zakulisnog i lukavog sistema morao bi istovremeno da bude podignut na sve tri strane. Ali to je malo verovatno. Zajednička volja ne postoji. Nove generacije su stasale, a da mnogi nisu upoznali ljude iz druge etničke grupe. Mladi, gladni Bosanci ulažu preostalu energiju u obrazovanje, a onda u autobusku kartu za Zapad. Radije to, nego da je uzaludno troše tamo gde za njih nema šanse.
Kritika na račun zaostalih ili tvrdoglavih „Balkaneza“ u velikoj meri zaobilazi problem. Svakodnevni život u Bosni obično se odvija bez problema. Na lokalnom nivou često i politika funkcioniše bez poteškoća. Međutim, rad inovativnih gradonačelnika opština u svim delovima zemlje ograničen je blokadom na državnom nivou – čak i unutar entiteta Federacija BiH, one polovine zemlje koja je podeljene između Bošnjaka i Hrvata.
To koliki potencijal ima ta zemlja pokazuje Sarajevo. U tom kantonu već pet godina je na vlasti Naša stranka – mladi, socijalno-liberalni pokret, koji o etničkoj pripadnosti ne želi ni da čuje. Vlada se bori protiv smoga, korupcije i kladionica koje su postale mesto okupljanja mnogih nezaposlenih ljudi. Reformatori pronalaze podršku u dobro obrazovanoj eliti koja je svoje diplome najčešće stekla u inostranstvu. Ali ta iskra nikako da preskoči granice kantona, a stanovnici glavnog grada na opštim izborima ponovo podržavaju svoje nacionalne partije.
„Ako ne možeš da rešiš problem, proširi kontekst“. Ta magična formula Evropske unije nije oprobana samo u zemljama komplikovanim poput BiH. Funkcionisala je i u BiH, onda kada je ona bila deo Jugoslavije. Nisu međuetnički konflikti podelili Bosnu: već sukob između Srba i Hrvata i njihovih centara u Beogradu i Zagrebu. Dakle izvan Bosne i Hercegovine.
Da je BiH danas kojim slučajem članica Evropske unije, njen glavni problem bio bi rešen, smatraju „Bosnolozi“. Tim dobrim poznavaocima Bosne odavno je tema podmuklost te trojne konstelacije. A otkako je Makron tu depresivnu zemlju proglasio za tempiranu bombu, izlaz iz krize za BiH na duži period je blokiran.
Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove, a povremeno i za DW.