Bler je daleko od Haga

Dugo je Britanija čekala na izveštaj tima pod vođstvom diplomate Džona Čilkota. Ono što je ovaj u sredu (16.7.) predstavio u Londonu razorilo je sva objašnjenja koja je o napadu na Irak do sada davao bivši premijer Toni Bler i elita kojom je bio okružen. Čilkot je zaključio da je Britanija 2003. krenula u rat u Iraku pre nego što su iscrpljene mogućnosti mirnog razoružavanja. Tadašnji premijer Bler morao je da dovede u pitanje tvrdnju da režim Sadama Huseina poseduje oružje za masovno uništenje – to je bio glavni povod za intervenciju, a ispostavio se kao čista laž. Uz to, posledice invazije na Irak bile su potcenjene uprkos jasnim upozorenjima. U razgovorima sa više od sto svedoka utvrđeno je da su čak i pravnici britanske vlade videli invaziju kao kršenje međunarodnog prava.

Izveštaj otkriva da je u julu 2002. Bler tadašnjem američkom predsedniku Džordžu Bušu Mlađem obećao: „Na tvojoj sam strani, šta god da se desi.“ Desilo se da su umesto mira i demokratije u Iraku zavladale pobune, građanski rat, terorizam. Haos je odneo stotine hiljada žrtava. Nakon predstavljanja izveštaja, Bler više nije delovao ubedljivo: vidno potresen rekao je da je odluka za rat ipak bila dobra i da je svet bolje mesto bez Sadama Huseina. Za sve greške će, bez izgovora, preuzeti odgovornost. Predstavljanje izveštaja pratili su protesti građana i porodica palih britanskih vojnika. „Ovde ima samo jedan terorista – i to je Toni Bler“, rekla je sestra jednog stradalog.

Miteldojče cajtung (Hale) zaključuje da je Bler jedan od krivaca što je Irak gurnut u haos bez perspektive i što je „diktatura Sadama Huseina zamenjena nestabilnom kreacijom u čijim velikim delovima Islamska država širi svoju tiraniju“.

Drugačije piše konzervativni Velt: „Suluda je tvrdnja da bi Irak danas bio stabilniji i mirniji samo da je despotima poput Sadama dopušteno da teraju po starom. Zapravo su takvi decenijama sistematski uništavali sve temelje civilizovanog i humanog uređenja. Oni su bili ti koji su odgojili džihadistički terorizam kako bi ga iskoristili u svoje svrhe. Metoda funkcioniše do danas, kao što pokazuje zajednička igra Asadovog režima i Islamske države u uništavanju umerene reformističke opozicije. Stoga je Bler u pravu kada priznaje greške, ali se ne izvinjava za svrgavanje Sadama. S ovim koljačem svet izvesno ne bi bio bolje mesto.“

Minhenski list Zidojče cajtung kritikuje da se Čilkotov izveštaj završava tamo gde bi zapravo trebalo da počne. „Politički sud o invaziji davno je donet pa vrednost novog britanskog izveštaja leži samo u njegovom zvaničnom karakteru. On se završava tamo gde bi moglo da postane neprijatno za Blera: kod pitanja krivično-pravnih konsekvenci. Džon Čilkot, koji je vodio komisiju, nije mistifikovao svoj zadatak: od početka je govorio da njegov posao nije da donosi sudske presude, da za to postoje sudovi. Istina, Velika Britanija je pravna država, a ako joj baš i nije do krivičnog gonjenja, postoji Međunarodni krivični sud među čije osnivače spada i Britanija.

Uprkos opravdanom ogorčenju zbog političkih grešaka koje su popločale put ratu, potrebno je razjasniti stvar sa mogućim pravnim optužbama. Čilkotov izveštaj ne dokazuje da je Bler krenuo u rat sa znanjem da je on protivpravan. U izveštaju samo stoji da je pravna osnova za invaziju sve samo ne zadovoljavajuća. To je iskaz koji je sve samo ne zadovoljavajući, ali indicije ne pokazuju više od toga. Nijedan sud još nije izneo dokaze koji bi potvrdili krivično-pravnu relevantnost stvari. Ne može se britanskoj državi prebaciti da izbegava gonjenje pravnih nepočinstava tokom invazije. Još uvek istraživački tim od 145 ljudi po pravnim kriterijumima pretresa izveštaje o ubistvima, zlostavljanjima i mučenju i moguće slučajeve predaje pravosuđu.“

Levičarski list Nojes Dojčland piše da itekako ima osnova da se Bler nađe pred sudom jer je kao „verni vazal“ Džordža Buša krenuo u pohod bez mandata UN, pohod koji je „legitimisao masnom laži o oružju za masovno uništenje u rukama Sadama Huseina, a onda destabilizovao svet bez koncepta za posleratni period. […] Opravdana je bojazan da će još dugo potrajati pre nego što konačno jedan zapadni državnik pred sudom u Hagu bude suočen sa svojom političkom i pravnom odgovornošću za nasilje i zbegove – kao ratni zločinac.“

Berlinski Tagescajtung o tome ima nešto drugačiji stav: „Naravno, mnogi protivnici rata bili bi zadovoljni tek ako Toni Bler lično završi na optuženičkoj klupi nekog međunarodnog tribunala. Ali fiksacija na osvetu ne nudi odgovor na osnovno pitanje oko kojeg se tako zagriženo svađalo: pod kojim okolnostima je neophodno umarširati u jednu suverenu državu? Toni Bler i Džordž Buš su pre trinaest godina na ovo pitanje odgovorili na svoj način – istorija im nije dala za pravo. Još ne postoji drugačiji odgovor koji bi sve zadovoljio. Čilkotov izveštaj barem omogućava da se u potragu za tim odgovorom krene pametnije.“

Frankfurter algemajne cajtung takođe beleži da Čilkotov izveštaj nosi važne pouke: „Izveštaj ima poentu za britansku politiku: više ne bi trebalo da precenjuju svoju poziciju u svetu. Premijer Bler je očigledno mislio da može da utiče na Džordža Buša. Za svoju podršku vojnoj akciji on je najpre pobrojao niz uslova, između ostalog i mandat UN. Na kraju ga to više nije zanimalo. Tako je na strani Amerike krenuo u borbu za koju njegova armija nije bila opremljena. Ukoliko nešto slično ikada nekome padne na pamet, nadajmo se da će oni koji donose odluke utuviti poruku ovog izveštaja: pre početka, mislite šta će biti na kraju.“