Bouvi – Tesla među muzičarima

Jedan mađioničar bi učinio sve da bude bolji od svog konkurenta. Zato Robert Anžijer iz Londona odlazi u Ameriku i moli magičnog naučnika Nikolu Teslu da mu pomogne da izvede trik istovremenog pojavljivanja na dva mesta. Tesla to i čini. Ali umesto teleportacije, trenutnog prebacivanja tela na drugo mesto – mašina koju konstruiše Tesla čini nešto drugo: stvara duplikat svakog tela koje se u njoj nađe. 

Ovo je epizoda iz američko-britanskog psihološkog trilera „Prestiž“, snimljenog 2006. godine. 

Nikolu Teslu u filmu glumi Dejvid Robert Džouns, svetu poznatiji kao muzička zvezda Dejvid Bouvi. Triler je postigao komercijalni uspeh. I nije bio jedini film u kojem je Bouvi glumio. 

Pevač koji glumi, glumac koji peva

Osamdesetih sam muzičara koji dobro glumi gledao više puta u bioskopima. Nemački film po kultnoj knjizi „Kristijana F. – mi deca sa stanice Zoo“ snimljen je 1981. Zapadnoberlinski heroinski zavisnici slušali su Bouvija. A Bouvi, koji je nekoliko godina živeo u Berlinu, u filmu glumi sam sebe – njegova je i filmska muzika. Do danas film ima kultni status.

Dve godine kasnije, u filmu japanskog režisera Nagisa Ošime „Srećan Božić gospodine Lorens“, Bouvi glumi japanskog zarobljenika Džeka koji se suprotstavlja upravniku logora da bi se u jednom trenutku sa njim – poljubio. Koketiranje sa homoerotskim imidžom bio je deo Bouvijeve medijske strategije.

Inače, glumio je Pontija Pilata  u „Poslednjem Hristovom iskušenju”, filmu koji je režirao Martin Skorseze. 

Njegova muzika je do mene doprla osamdesetih, kada su svi sarajevski kafići iz preglasnih zvučnika neumorno puštali „Let's Dance“, stvar koja je postala svetski hit. Nije to bila moja muzika, ali me je terala da cupkam nogom i njišem karlicom. U poređenju sa praznjikavošću mnogih hitova, ta je melodija bila rasni pop-rok.

Docnije sam najviše voleo njegove duete sa Tinom Tarner („Tonight“) ili Mikom Džegerom („Dancing in the Street“). A tek danas  shvatam šta je Dejvid Bouvi zaista značio za englesko-američki pop i rok. 

Sedamdeset peti rođendan

Da je živ, Dejvid Bouvi bi ove subote (8. januar) proslavio sedamdeset i peti rođendan. 

Porodica u kojoj je došao na svet bila je iz prosečnog britanskog miljea na jugu Londona. Kraj po imenu Brinkston bio je deo današnje opštine Lambet, u kojoj je uoči novog milenijuma smešteno Londonsko oko – najveća panoramska vrteška na svetu. Tu je i Kraljevsko nacionalno pozorište kao i jedna od glavnih železničkih stanica – Voterlu. 

Otac je radio za jednu humanitarnu organizaciju, a majka kao konobarica. Bouvi je kao odrastao čovek izjavio da nije imao srećno detinjstvo jer je imao određeni tip britanskih roditelja koji su bili hladni i retko su grlili druge ljude.  

Mali Dejvid je samo prvih šest godina živeo u rodnom kraju. Roditelji su dobili bolje poslove i porodica se preselila u četvrt Bromli u kojoj stanuje uspešna srednja klasa. Preko stotinu parkova na teritoriji opštine govore za sebe. 

Već u devetoj godini otac mu poklanja singl Litl Ričarda „Tuti Fruti“. Posle je izjavio da je tada čuo Boga. Inovator Litl Ričard je u dečakovu dušu zasadio ono što će docnije proklijati – potrebu da revolucionarno menja  popularnu muziku, menjajući samog sebe. 

Mukotrpno rađanje zvezde

Dečaku je bio uzor stariji polubrat po majci Teri. On ga je vodio u Soho, približio mu bitničku književnost i džez. Jednom se Bouvi zbog devojke potukao sa drugom Džordžom Andervudom. Bilo je to 1962. Zadobio težu povredu levog oka.

To je dovelo do trajnog proširenja zenice na tom oku, koje je onda delovalo tamnije. Taj pogled niko više neće moći da zaboravi. Ali prijateljstvo dvojice umetnika nije prekinuto. Džordž je postao slikar pa je kasnije čak i dizajnirao jedan omot Bouvijevog albuma.  

Već sa petnaest godina peva u jednom bendu. Počinje da svira saksofon. Jedan snimak tog benda iz 1963. na kojem je Bouvi učestvovao u komponovanju slučajno je pronađen na zaboravljenoj magnetofonskoj traci i prodat na jednoj londonskoj aukciji za 40.000 funti.

Uskoro Dejvid Bouvi snima i svoj prvi singl, ali uspeh izostaje. On je član raznih bendova, a neko vreme radi sa izuzetno popularnim pantomimičarem i koreografom Lindijem Kempom. Tu će Bouvi naučiti ekscentrični scenski nastup. 

Počeo je da razmišlja i o umetničkom imenu. Dejvid Džouns je prema njegovom mišljenju ime koje je na muzičkoj sceni već bilo „zauzeto“, jer je u tada popularnom bendu „Mankiz“ („The Monkees“) delovao perkusionista i pevač Dejv Džons. Dejvid se zato odlučio za ime Tom Džons, ali ni tu nije imao sreće – samo nekoliko nedelja kasnije na top-listama je zavladao pevač koji se zaista zvao Tom Džons. Tako je i drugo ime je bilo „zauzeto“.

Nakon kraćeg koketiranja sa imenom Dejvid Kasidi, naposletku se odlučio za prezime Bouvi: Prema Džemsu Bouviju, američkom junaku teksaške revolucije, špekulantu i alkoholičaru poznatom po tome što je protivnike ubijao nožem.

Svemirski kuriozitet

Mladom Bouviju je američko spuštanje na mesečevu površinu jula 1969. pomoglo da onako crvenokos i neobičan poput vanzemaljca proizvede svoj prvi uspešni singl „Space Oddity“. Bouvijeva inspiracija je bio film Stenlija Kjubrika „Odiseja u svemiru“ koji je premijerno prikazan 1968.

Major Tom, Bouvijev alter ego, muzički je lansiran u svemirsko prostranstvo. Deset godina kasnije Bouvi će reći da se radilo o drugoj vrsti lansiranja i putovanja – pesma opisuje trip jednog narkomana.

Mada njegovi naredni singlovi nisu uspešni, Bouvi se muzički oslanja na tvrdi rok, a idejno na naučnu fantastiku, mistiku i budizam. Na njega sve više utiče američka scena od Dilana do Endija Vorhola. 

Svetski uspeh je doneo album „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars“. Zigi je androgina, biseksualna figura, rok zvezda. Album govori o njegovom usponu i potom o neuspehu. 

Voli ili ne voli muškarce?

Dejvid Bouvi je ovom insceniranom figurom zagolicao erotsku maštu omladine izazivajući sablažnjavanje roditelja svojih obožavalaca. Ostalo je zabeleženo da je Bouvi za kratko vreme prekinuo uspešnu turneju da bi prisustvovao koncertu Elvisa Prislija u Njujorku.

Mada je živeo sa suprugom Andželom i sa njom imao sina, Bouvi se u jednom intervjuu izjasnio kao gej. Kako god, on je postao ikona glam roka, pravca koji je prvi označio kraj hipijevskog imidža na binama.

Mark Bolan, Geri Gliter, i bendovi kao što su Slejd, T-Reks, Roksi Mjuzik, i Kvin, ili kasnije Kis i Lu Rid u Americi imali su svoju glamuroznu, često rodno ambivalentnu inscenaciju. Dejvid Bouvi je u tom društvu bio verovatno najsmeliji i najkreativniji. 

Bouvi u leto 1973. na jednom koncertu naprosto ukida svoj  koncept Zigija Stardasta, raspušta bend. Seli se u Njujork, tamo se vraća mladalačkim sklonostima bluzu i soulu. Svoju muziku naziva ironično „plastični soul“.  

Berlinske godine

Od 1976. Do 1978. Bouvi živi u Zapadnom Berlinu. U Bavarskoj četvrti se odvikava od tvrdih droga.  Potom iznajmljuje ogroman stan u mondenskoj četvrti Šeneberg. Docnije će Berlin označiti kao „svetsku prestonicu heroina“.

U njegovom stanu povremeno borave tipovi kao što je Mik Džeger, a Igi Pop mu je komšija. Zli berlinski jezici su tvrdili da su Bouvi, njegova žena Endži i Mik Džeger u ljubavnoj „trojci“, ali to niko od aktera nikada nije potvrdio. Do danas se nagađa da li je hit Rolingstonsa „Endži“ posvećen toj dami. 

Bouvi u Berlinu upoznaje nemačku rok elitu – na njega utiču nemački bendovi kao što su Tangerine Dream, Kraftwerk ili Can. Tri albuma koja su nastala u tom periodu Bouvi je označio kao eksperiment. Ali i u eksperimentalnoj fazi on ima nekoliko hitova. Od njih je verovatno najveći „Heroes“ sa istoimenog albuma, za koji mnogi fanovi tvrde da je najbolja stvar koju je Bouvi ikada snimio.

Posle Berlina, Bouvi se seli u Švajcarsku, gde će živeti 14 godina. Godine 1980. razvodi se od svoje supruge Endži, sin ostaje s njim. Kada se venčava sa Iman Abdulmadžid, Somalijkom koja je postala američki top-model, seli se u Njujork. Sa Iman će dobiti jednu ćerku. 

Pauk zvani Bouvi

Tamo ponovo menja svoj zvuk. Nazivaju ga „kameleonom popa“ na šta on uzvraća da se kameleon prilagođava okolini, dok on obično radi potpuno suprotnu stvar. I zaista, kada je početkom osamdesetih naumio da promeni imidž avangardnog umetnika u imidž međunarodne zvezde nije imao nikakvih problema da izjavi kako više – nije gej. 

Američki časopis Roling stoun svrstao je Bouvija na 39. mesto među sto najvećih muzičara i autora pesama i na 23. mesto među sto najboljih pevača svih vremena.

Američki biznis magazine Forbs procenjuje da je Bouvi, kada je umro 10. Januara 2016. u Njujorku, iza sebe ostavio imetak od 230 miliona dolara. Imao je  vremena da razmisli o pravednoj raspodeli nasleđa – bolovao je 18 meseci od raka jetre, a da ta informacija nije napustila njegov porodični krug u njujorškom Sohou. Ostavio je bogatstvo ženi, deci, jednoj asistentkinji i jednoj guvernanti. 

Po njemu je nazvana novootkrivena vrsta pauka, Spintharus davidbowiei, jedan asteroid, u Berlinu su obeležili mesto gde je živeo, tabla je jednom ukradena, pa su morali da naprave novu. Nemačka pošta je u januaru 2022. izdala marku njemu u čast.

Njegov muzički uticaj je još uvek veliki, njegova umetnička igra sa našim perceptivnim predrasudama inteligentna, a njegova ukupna pojava, inventivnost, spremnost da misli na neustaljen način, može da opravda nadimak – Tesla pop-roka.  

Možda je zato i logično što ovaj umetnik na srpskom jeziku postoji u najmanje tri jezička oblika – kao Bovi, Boui i Bouvi. Ne ulazim u to šta preporučuje ovaj ili onaj ovlašćeni tumač jezika – oni se slažu da se u tome ne slažu. Kao što rekoh, s njegovom muzikom sam se sreo početkom osamdesetih. Tada je za sve nas bio samo – Dejvid Bouvi. 

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu