Bregzit – računajmo sa najgorim
26. decembar 2017.
Bregzit znači Bregzit. Barem je tako britanska premijerka Tereza Mej nekoliko puta rekla. Problem je u tome što se čini da ni 18 meseci posle referenduma niko ne zna šta Bregzit uopšte znači. Tvrdo, meko ili srednje kuvano? Polusirovo ili dobro prepečeno? Ili, da pozajmimo još jednu frazu premijerke – „crveni, beli ili plavi Bregzit?“
Posle godinu dana teških pregovora i još jedne godine pred nama, svaki ishod je i dalje na stolu, uključujući i noćnu moru za sve strane: da u martu 2019. Velika Britanija napusti EU, carinsku uniju i jedinstveno tržište – bez dogovora ili sa takvim dogovorom koji značajno menja status kvo.
- pregovori o Bregzitu: Nešto što liči na početak
Ako bi se to desilo, šta bi to značilo za Nemačku? Najveća privreda u Evropi je decenijama neraskidivo vezana za drugu najveću privredu na kontinentu. Razdvajanje je nezamislivo. Ipak, to se iznenada desilo, postalo uznemirujuća stvarnost sa kojom se moraju suočiti nemački privredni bosovi, ekonomisti, sindikalci i predstavnici industrije.
Gužva na Lamanšu?
„Sada tek počinje da se shvata složenost celokupne diskusije“, izjavio je za DW Ijan Robertson, dugogodišnji član upravnog odbora BMW i specijalni predstavnik te firme u Velikoj Britaniji. Većina analiza o uticaju tvrdog Bregzita na Nemačku počinje sa automobilima – sa dobrim razlogom. Nemačka najviše izvozi automobile: 2016. su činili 11 odsto ukupnog izvoza zemlje u vrednosti od 126 milijardi evra.
Od svih izvoza automobila u svetu 15 odsto ili 19 milijardi evra ide u Veliku Britaniju. To čini nemački izvoz automobila u Veliku Britaniju verovatno najvažnijim elementom celokupnog trgovinskog sistema te zemlje. BMW ima posebno veliki interes da izbegne haotični Bregzit. Velika Britanija je četvrto najveće tržište kompanije, takođe ima i snažnu proizvodnu bazu u zemlji, a britanski brendovi BMW-a, poput Rolsrojsa i Minija, još uvek se proizvode u Velikoj Britaniji.
Pre nekoliko nedelja, Britanac Robertson bio je deo delegacije koja se sastala sa Terezom Mej i kaže da su ga „ohrabrujuće“ reči koje je čuo na tom sastanku navele da misli da je verovatnoća tvrdog Bregzita manja nego što je bila na početku ove godine. „Ali posao tek treba da se uradi“, dodaje Robertson.
Automobilska industrija u EU potpuno zavisi od slobodnog kretanja roba, a nijedna zemlja EU nije uložila više u to preplitanje nego Nemačka i Velika Britanija. „Postoji potpuno integrisani lanac snabdevanja komponenti koji ulaze u Veliku Britaniju i logistički lanac gotovih proizvoda koji napuštaju zemlju“, kaže Robertson. „Bilo kakve prepreke bi bilo logistički izuzetno teško rešiti i to ne bi bilo u interesu nijedne strane.“
On posebno naglašava praktičnu stvarnost onoga što bi moglo da se pojavi na prelazu Dover-Kale, u slučaju da Velika Britanija napusti EU bez obuhvatnog trgovinskog sporazuma. „Čak 10.000 kamiona dnevno prolazi kroz te luke, od kojih je 1.500 ili 1.700 povezano sa automobilima. Kao proizvođači, svi vodimo fabrike sa vrlo ambicioznim logističkim sistemima, i ne možete postavljati nikakve kontrole na toj granici koje tu logistiku neće ometati. Video sam studiju koja simulirala kontrole i kašnjenje od tri minuta za svaki kamion – to bi dovelo do zastoja i kolone od 17 kilometara sa obe strana Lamanša.“
A tu su propisi i sigurnosni standardi. Ako bi Velika Britanija usvojila standarde različite od EU – to bi značilo velike dodatne troškove za proizvođače automobila iz EU koji žele da posluju u Velikoj Britaniji
Propisi koštaju mnogo
Ulrih Akerman koji je u Udruženju nemačkih proizvođača mašina i postrojenja zadužen za spoljnu trgovinu užasnut je onim što je do sada uočio na britanskoj strani. „Očekujemo da ćemo, kada Velika Britanija napusti EU, imati recipročne carine. Između EU i drugih zemalja one obično iznose između 0 i 4,5 odsto, to nije mnogo. Ali tehničko pitanje primene istih standarda i pravila sigurnosti u proizvodnji može biti mnogo skuplje od carina.“
- pročitajte još: Trampove bajke o nemačkim automobilima
Akerman kaže da je pre dve sedmice postavio pitanje standarda u razgovorima sa britanskim zvaničnicima „Odgovor je bio: Videćemo šta je pozitivno za Veliku Britaniju i, ako je moguće, napravićemo sopstvene propise. Sa takvim odgovorom, ne možete učiniti ništa“, kaže on užasnuto.
Akerman kao primer navodi situaciju sa SAD, gde različiti standardi te zemlje doprinose dodatnim troškovima od pet do 18 odsto. „To bi značilo bi kompanija iz Nemačke ili EU koja želi da izvozi u Veliku Britaniju morala da prilagodi svoje mašine sistemu Velike Britanije, a isto tako u suprotnom.“
„Velika Britanija očekuje rezultate sporazuma o slobodnoj trgovini u martu 2019. godine“, kaže on. „Nikada nisam čuo za tako nešto a već 20 godina sam u ovom poslu. Za godinu dana nikad nismo uspeli da se dogovorimo o sporazumu o slobodnoj trgovini. To nikada nije uspelo i to neće uspeti ni sada.“
Najviše pati Britanija
Kao predsednik nemačkog fiskalnog saveta, koji se obično naziva „savetom ekonomskih mudraca“, Kristof M. Šmit veoma pažljivo prati makroekonomsku stranu stvari. On ima jasnu predstavu koje su potencijalne nagazne mine kod tvrdog Bregzita. I za Nemačku, i šire. „Negativne posledice bi bile najteže za samu Veliku Britaniju. Ali negativan uticaj na nemačku ekonomiju, jedan od najvažnijih trgovinskih partnera te zemlje, takođe bi bio značajan.“
- pročitajte još: Svetska privreda 2018 - Šta može da pođe po zlu
Najviše ga zabrinjava dugoročni efekat, naročito način na koji bi tvrdi Bregzit uticao na „intenziviranu podelu radne snage“ koju omogućava članstvo u EU. „Što je najvažnije, pragmatični, tržišno orijentisani britanski glas će nedostajati u procesu budućih evropskih integracija“, dodao je on.
Ipak: ništa od nevedenog Bregzit ne mora da donese sa sobom – ako i kada se desi. U „tvrdom“ scenariju – pri čemu Velika Britanija napušta EU, carinsku uniju i jedinstveno tržište bilo bez trgovinskog sporazuma ili sa veoma strogim sporazumom – kratkoročne i dugoročne ekonomske posledice u mnoštvu oblasti će biti teške. Nemačka i druge zemlje EU će platiti veliku cenu, ali bi Velika Britanija, kako se čini, platila najviše.
Za ljude kao što su Robertson i Akerman, tvrdi Bregzit je teško pojmljiv. Ipak, on bi mogao da se desi i bilo bi glupo kada bi se ta mogućnost ignorisala. Parafrazirajmo Viljema Šekspira, Engleza koji je u „Juliju Cezaru“ napisao: Ljudska posla, računajmo sa najgorim.