Ceca i Čola u slavu Prisajedinjenja
27. oktobar 2018.
„Suština je da se podsetimo toga šta je značio kraj Prvog svetskog rata, posebno za Srbe i Slovene na području nekadašnje Srpske Vojvodovine“, priča za DW direktor Muzeja Vojvodine Drago Njegovan. „Austrougarska monarhija je bila jedna nazadna država u kojoj je samo pet odsto građana imalo pravo glasa i to su samo neki od razloga zašto su narodnosti tako odlučile čim su se stvorili uslovi, jer je međunarodno pravo to dozvoljavalo, jer je Vudro Vilson proklamovao pravo naroda na samoopredeljenje“, priča Njegovan.
„Sve što se oko toga dešava je jadno i dronjavo uprostoravanje jedne poražene nacionalističke ideologije, koja je proterana sa svih prostora gde je od 1991. pokušala da hara, pa se danas skoncentrisala na Vojvodinu“, odgovara istoričar Milivoj Bešlin.
Film, nauka, Čola i Ceca
Prema najavama odbora za obeležavanje ovog jubileja, Matica srpska i na Pravni fakultet pripremaju naučne skupove, Pokrajnska vlada finansira bogatu filmsku, serijsku, književnu i pozorišnu produkciju, a u Novom Sadu se – paradoksalno – na Trgu Republike diže monumentalni spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću na postamentu od mermera, koji će biti izliven u bronzi i visok deset metara.
Kod spomenika će u slavu prisajedinjenja biti održan i tročasovni koncert, kako nam je otkrio predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović, Zdravka Čolića, Zvonka Bogdana, beogradske i novosadske filharmonije i operske dive iz Novog Sada Dragane Radaković.
U Rumi bi, pak, tim povodom mogla da nastupi Svetlana Ceca Ražnatović. Kako je za DW reklo više zaposlenih u Opštini Ruma, o tome se već neko vreme se govori, ali zvanično nije potvrđeno. Predsednik Opštine Ruma Slađan Mančić tu informaciju nije demantovao. „Koja ste vi da ja vama kažem da li će Ceca pevati ili neće? Vi ste neobjektivni i ne zaslužujete da dobijete prvi informaciju, eto to možete da objavite“, kaže Mančić za DW.
To nije deo državne proslave, odgovara Igor Mirović, a lokalna samouprava ima pravo da zove koga kod želi. „Oni su se opredelili za jednu popularnu zvedu, pretpostavljam u nameri da što više ljudi okupe, i ona će zaista to uspeti, bez obzira na bilo šta“, kaže Mirović.
To je jedna ružna banalizacija i trivijalizacija važnog događaja, ocenjuje direktor Centra za regionlizam Aleksandar Popov. „Ali to liči na ovaj režim, da na godišnjicu prisajedinjenja peva žena ratnog zločinca koji je zločine činio pre svega u Hrvatskoj“, kaže Popov za DW.
Predsednik Pokrajinske Vlade Igor Mirović, međutim, kaže da pevačicu dobro poznaje i u tome ne vidi ništa sporno. „Povezivanje prošlosti njenog supruga sa njenim nastupom i datumom zbog čega će negde nastupiti, to jednostavno nije realno i to nema nikave veze osim sa željom da se što više ljudi tu okupi“, kaže Mirović. „Ona nema nijednu pesmu bilo kog sadržaja osim ljubavnih pesama, a u Hrvatskoj često nastupaju pevači koji u svojim pesmama imaju pokliče ubistava, mržnje i pokliče koji slave zločine u Drugom svetskom ratu, pa i zločine u poslednjem ratu. Oni učestvuju u državnim proslavama, što ovde nije slučaj“, izričit je Mirović.
Stariji i lepši muzej
Na dan obeležavanja jubileja biće otvoren i Muzej prisajedinjenja, koji će funkcionisati kao departman Muzeja Vojvodine u renoviranoj prostoriji koja je ranije služila kao soba za sastanke, a ispred ulaza u muzej gradi se i Park prisajedinjenja.
„To su neuki nonsensi trenutnih provincijalnih gospodara u novosadskoj Banovini", smatra Milivoj Bešlin. „Reč je o navrat-nanos skrpljenoj izložbi u Muzeju Vojvodine, čije ime oni ne žele da izgovore, jer sadrži taj, za njih mrzak termin – Vojvodina."
Direktor Drago Njegovan, međutim, ističe da će se u okviru postavke naći oružje iz vremena rata, posteri, fotografije, dokumenti, zapisnici, kao i portreti učesnika i učesnica skupštine koji su naslikani za ovu priliku na osnovu starih fotografija. „To su uglavnom pokloni njihovih naslednika“, priča Njegovan. „Ostalo je i dosta materijala i u arhivima, ali u komunističkoj Jugoslaviji je ta tema je bila potisnuta, jer se u drugom ključu Federativna Republika Jugoslavija stvarala."
Bunjevci da, Hrvati ne
Demokratski i nacionalni potencijal Velike narodne skupštine ogleda se i u odlukama da jezik škola bude jezik učenika, a jezik sudova jezik stranaka, dodaje Drago Njegovan. U radu Skupštine učestvovalo je 757 poslanika, od čega najviše Srba, dok je druga najzastupljenija zajednica bila je hrvatska, pre svega sa prostora Bačke.
„To se danas na neki način zatomljuje i zasluge se ekskluzivno pripisuju samo tadašnjim političkim prvacima srpske zajednice“, kaže za DW predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislav Žigmanov. „Način na koji se obeležava godišnjica je, bojim se, stavlja u funkciju aktuelnih političkih konstalacija i interesa vladajuće ideologije da se pokuša tumačiti kao namirenje pravednih interesa i očekivanja Srba u Ugarskoj, a onda i stvaranje zajedničke države sa onima koji su bili južno do Save i Dunava“, kaže Žigmanov.
Drago Njegovan se ne slaže s tom ocenom, napominjući da je u Skupštini bilo samo dva predstavnika Hrvata. „Bilo je Bunjevaca, ali kroatizacija Bunjevaca se odvijala između dva svetska rata i oni su sad pola-pola, jedni hoće da ostanu Bunjevci, a drugi Hrvati i niko im to ne brani", kaže Njegovan.
Za Žigmanova je upravo takav odnos deo problema. „Od konca osamdesetih godina imamo intervenciju države u identitetski prostor hrvatske nacionalne zajednice na način da se ona deli po subetničkim osnovama na Bunjevce, Šokce i Hrvate i na tragu te podele postoji i primetno veća empatija spram onih Hrvata koji sebe imenuju samo Bunjevcima“, priča Žigmanov.
Oni su, kaže, uključeni u proslavu, dok su ostali ostavljeni po strani. „Kao da je velika nevolja priznati da je u procesima prisajedinjenja značajnu ulogu imala i hrvatska zajednica, tim prije, jer je prostor današnje Subotice i Sombora bio primarno određen kao slovenski prostor zahvaljujući kontribuciji hrvatskoga življa, jer da hrvatski prvaci na čelu sa Blaškom Rajićem nisu bili spremni biti deo države Južnih Slovena, sumnjamo da bi Srbija, odnosno njen sevrni deo danas imao ovakve granice", kaže Žigmanov.
Čvrsto uz maticu Srbiju
Savršeno je irelevantno ko je tamo bio ili nije, jer su u pitanju hajdučke skupštine, kaže za DW istoričar Milivoj Bešlin. „Sve su održane pod okruženjem bajoneta. Uostalom, narodi koji u Vojvodini, navodno, odlučuju o priključenju, tada su činili oko trećine njenih stanovnika. Dakle, većina nikada nije ni pitana za mišljenje. To vam govori da je reč o formalnom legitimisanju faktičkog stanja koje je napravljeno vojnim pobedama i savezničkom podrškom da se stvori nova južnoslovenska država“, objašnjava Bešlin.
Iako ne spori istorijski značaj kraja Prvog svetskog rata i stvaranje jugoslovenske države, pita se kako to da od svih godišnjica Srbija slavi samo jednu. „Recimo, mogla bi da slavi 1878. i međunarodno priznanje svoje državnosti, mogla bi da obeležava 1888. i prvi demokratski ustav. Mogla bi da obeležava stvaranje jugoslovenske države kao najveći istorijski domet svoje političke i intelektualne elite, mogla bi da obeleži 1948. kao jedinu godinu u našoj istoriji koja je imala svetskoistorijski značaj. Ipak, Srbija obeležava samo aneksiju Vojvodine, jer je to poslednji ratni dobitak koji je uspela da sačuva. I to je ta ključna poruka“, priča Bešlin.
Za Aleksandra Popova glavna poruka ogleda se u kompenzaciji – ako Kosovo i ode, Vojvodina će ostati u rukama Beograda. „Beogradu je jako stalo da potencira prisajedinjenje Vojvodine, pa se često govori i severna srpska pokrajina ili srpska Vojvodina, a u tom kontekstu se dalje ide i prema Republici Srpskoj“, priča Popov. Zato za Vojvođane, kaže, stogodišnjica nije razlog za slavlje. „Dok smo imali autonomiju, onda smo barem na neki način ispoljavali tu osobenost Vojvodine, njene komparativne prednosti i tu kulturnu matricu koja je ostala iz jedne uređene države kao što je Autrougarska. Očigledno je da je to smetalo, ne samo ovoj vlasti, nego i drugima, koje nisu imale svu kontrolu u svojom rukama", kaže Popov.
Kritičari na kraju ukazuju i na to da je veličanje Prvog svetskog rata deo već očiglednog trenda negiranja jugoslovenskog antifašizma koji je pobedio u Drugom svetskom ratu. „Nacionalistički konzervativci komično i neuko od pre nekoliko godina Prvi svetski rat nazivaju Velikim ratom, onako kako su ga zvali savremenici, jer nisu znali da će posle njega doći jedan mnogo veći rat. Dakle, Prvi svetski rat za nacionaliste i neofašiste mora biti veliki, da veliki ne bi bio onaj koji je zaista i jedini bio veliki, po razmerama, žrtvama, opsegu, a to je Drugi svetski rat“, zaključuje Bešlin.