Cena smrti na Balkanu
17. jul 2017.
Priča počinje nedavno, negde u potkozarskim selima. Naime, jedno selo je odlučilo da prekine s običajem „poslednjeg ručka“, dakle ispraćaja pokojnika, člana porodice uz iće i piće, vrlo često i kolače. S obzirom na tešku materijalnu situaciju i činjenicu da svaku porodicu taj deo njegove muke u tom trenutku dovede u veliki materijalni trošak, dogovorili su se da s tim prekinu.
Prvi u selu kojem je umro član porodice ispoštovao je dogovor, nije bilo ručka, ali nakon nekoliko dana krenulo je negodovanje lokalnih „starih otaca“ kako to nije ipak dobro i kako bi to trebalo osuditi. Pogađate, naredna sahrana bila je po svim ranijim „običajima“, a čovek s početka priče „odužio“ se selu tako što je na godišnjicu smrti napravio veliku gozbu.
Oko 13 maraka po osobi, bez čorbe i kolača
Ovo je samo pokazatelj s čim se društvo suočava i koliko zapravo sredina i dalje održava sve ono što možda i nije primereno. Za nekog morbidno, za nekog ne – ali cena sahrane na kojoj prisustvuje oko 150 ljudi košta više od dve hiljade konvertibilnih maraka. Dakle ta cena se odnosi samo na ručak, a ona raste u zavisnosti da li želite dodatno čorbu, supu ili eventualno kolače, što takođe nije retkost. Ukoliko tome dodate i druge troškove, jasno je zbog čega veoma često ljudi pozajmljuju novac kako bi obavili sve ono „što pripada“.
„Imao sam nedavno smrtni slučaj u porodici – kao grom iz vedra neba. Na početku nisam uopšte razmišljao o tom aspektu, organizaciji celog posla i koliko će sve da košta. Onda je lagano počela da me hvata panika kako ću sve to da iznesem s obzirom da u tom trenutku nisam imao novca, već sam morao da pozajmim. Na kraju je sve koštalo nekoliko hiljada maraka, bez spomenika koji će takođe da bude par hiljada, a da pri tom, što je najžalosnije, nisam mogao da razmišljam o suštini onoga što mi se desilo i šta me je snašlo“, kaže Milan (ime poznato redakciji), insistirajući da ga ne fotografišemo niti otkrivamo druge detalje, jer bi, kaže, moga da bude pogrešno shvaćen.
„Sahrane k’o svadbe“
Ti običaji datiraju iz nekih starih vremena, priča nam baka Ljuba Sadžak, iako to nije bilo ni izbliza ovako. „Diko, nekada su sela imala dosta naroda. Kada neko umre, onda svi iz sela idu da pomažu. Neko peče kuruze, neko nosi varivo, neko ispeče nešto šta ima... Sira se donese, kajmaka. Nije se gledalo šta je. Tako da se to obavi bez ikakvih problema. Jer ne treba čovek u svojoj muci da razmišlja o tim stvarima u tom trenutku. Ovo je danas postalo bože sačuvaj. K’o svadba, bože me oprosti. Ljudi su se izgubili, neće ovo na dobro, sinko“, priča baka Ljuba.
Statistički gledano, u BiH više ljudi umre svake godine nego što se rodi, pa se radi o veoma unosnom poslu. Neki će reći da je jedina sigurna stvar koja vas ne može mimoići – smrt. Neki to koriste pa se na tržištu može pronaći veliki broj preprodavaca grobnih mesta – posebno u većim gradovima gde su cene veće, od četiri pa do 20.000 maraka, koliko košta „useljiva“ grobnica, kako nam reče jedan preprodavac.
„Gužva“ poskupljuje grobnice
„Nešto malo je ostalo, uglavnom je sve rasprodato. Ostale su možda još dve-tri parcele, a ostalo prodaju naši korisnici koji imaju dodatnu grobnicu. Uglavnom cena grobnog mesta, samo parcele, košta oko 6-7 hiljada maraka, dok gotova grobnica, na koju je potrebno samo staviti ploču, košta preko 20.000 maraka. Jedna žena prodaje takvu jednu veoma povoljno, za 15.000 maraka. Useljiva praktično“, pričaju na gradskom groblju „Sveti Pantelija“ u Banjaluci, naglašavajući da je najbolje da se sve završava preko njihove kancelarije, a ne preko posrednika kako bi sve bilo legalno.
U manjim gradskim sredinama i cena je znatno niža pa se tako recimo grobno mesto u Prijedoru ili Kozarskoj Dubici može zakupiti na deset godina po ceni od 300 do 400 maraka. Na selu je stanje malo drugačije jer su groblja uglavnom prepuštena brizi meštana pa nema tih dodatnih troškova. Međutim, i pored toga ostaju visoke cene organizacije sahrane pa, kako nam reče jedan od sagovornika, „bez deset hiljada danas ti ne vredi ni umirati“.