Daleko više od „daleko malo“

Kišica još pomalo prska. U Čika Ljubinoj se na mokroj ulici preliva odsjaj izloga skupih radnji i prepunih kafića. Subota je naveče u balkanskoj prestonici zabave. Masa se kod Platoa ispred Filozofskog fakulteta skupila još pre 18 časova, teško se prolazi između Knez Mihailove i Studentskog trga.

„Stop krvavim košuljama“ jeste naziv skupa koji ima nameru da okupi građane oko protivljenja političkom nasilju u zemlji. A to nasilje je poslednji put kulminiralo prebijanjem opozicionog političara Borka Stefanovića i njegovih saradnika u Kruševcu krajem novembra.

Medijska priprema događaja na televizijama sklonim aktuelnoj vlasti proticala je tokom subotnjeg dana u rutinskom okviru: Demonstracije su dokaz da opozicija ne voli Srbiju, tajkuni oblače žute prsluke, protiv nasilja demonstriraju oni koji pozivaju na silovanje i vešanje. Ta svakodnevna medijsko-artiljerijska priprema trebalo je da obeshrabri neodlučne i da mobiliše provladine fanove na društvenim mrežama.

Ko sme da govori?

Izgleda da – sa stanovišta vlasti – ni kiša ni hiperventilacija propagandne mašine nisu delovali dovoljno dobro. Ljudi su se protestno okupili u takvom broju da mogu da naprave buku koja se čuje u celom gradu.

Na transparentima koje deli jedan sredovečni čovek piše „Ko je sledeći?“. Poneka srpska zastava. I to je sve. Gledam u lica oko mene. Sedeokosa gospoda u tihom razgovoru, pedesetogodišnjaci ozbiljnog izraza lica, devojke koje prave selfije (zamišljam da ispod fotke pišu „ja i demonstracije“) grupice mladića koji pričaju u isti mah.

U atmosferi nema otrova.

U kafanama, pravim i virtuelnim, su Beograđani naročito žustro raspravljali o najavljenom spisku govornika. Poznata glumica Mirjana Karanović i košarkaški trener Duško Vujošević su odavno postali projekcione površine za mržnju onog dela nezadovoljnika koji ne vole vlast jer je makar formalno prozapadna, ali još manje vole antinacionalističke stavove. Tako je DSS otkazao učešće na skupu zbog navodnih antisrpskih stavova govornice.

Postojale su policijske naznake da bi se neke navijačke grupe mogle umešati među demonstrante i da bi cilj agresije mogli biti najavljeni govornici. Organizator je stoga odlučio da ih povuče i da se masi obrati samo glumac Branislav Trifunović.

Uključuju razglas. Loše se čuje šta Trifunović govori. Razabire se da mu je aktuelna vlast odvratna i da će protesti proteći mirno, te da vlast ne može sakupiti toliko šipki i fantomki koliko ljudi je došlo da se usprotivi nasilju. Nema dugih i zamornih političkih govora, mada su opozicioni političari tu. Niko od njih nije podlegao iskušenju da glumi lidera. To je ovom skupu bez stranačkih obeležja dalo za građane prihvatljiviju formu.

„Bando krvava“

Kao po komandi kiša prestaje tačno za početak šetnje. Okupljeno mnoštvo se kretalo od Studentskog trga prema Trgu republike, a onda prema Skupštini.

Iz mnoštva se sve jasnije čuju povici „lopovi, lopovi“, a odmah potom skandiranje „bando krvava“.

Efektna je ta parola. Malo nezgrapna. Naime, banda koju tim nazivom časte gospoda demonstranti, nije krvava već proizvodi krvavost kod drugih. Ali može da prođe i sa slikovitim značenjem – kao banda koja je okrvavila ruke, pa je tako – krvava.

Na pamet pada i poprilično raširena polupsovačka izreka „bando crvena“. To se možda moglo vikati u Miloševićevo vreme nacional-komunista. Pošto naprednjačka ekipa ima upečatljivo antikomunističko i ekstremno desno poreklo, onda mu „bando krvava“ dođe zgodnije.

Preusmeravanje jeda

Samo što je kolona došla do Skupštine tu ih je kraj „zida plača“ dočekao čovek sa megafonom. On je masi objašnjavao sudbinu Srba nestalih na Kosovu. Politički smisao njegovog pojavljivanja na rubu demonstracija možda je prepoznatljiv po paroli koja se nalazi iza njega: „DOS-ovski režim“ – onaj posle pada Miloševića, je navodno kriv za svu nesreću Srba.

Kao da je iskočio iz omiljene argumentacije predsednika Vučića – za sve su krivi oni pre njega. To podrazumeva da su i ovi koji demonstriraju protiv nasilja, ako među njima ima nekadašnjih DOS-ovaca, opet krivi za sve. Naročito za Kosovo.

To je pokušaj preusmeravanja pažnje građana sa bahatosti vlasti na bahatost nekadašnje vlasti, a sadašnje opozicije. I pokušaj manipulacije kosovskim emocijama.

Masa je uz stalno dobošarenje na čelu kolone, kao u doba studentskih demonstracija, iza Skupštine skrenula u Takovsku. Redari su preusmeravali ljude na desnu stranu ulice, a onda sam shvatio i zašto. Pomalo nadrealno mi je delovala kolona od stotinak demonstranata u procesiji sa simbolima pravoslavlja i opomenama da se ne sme izdati Kosovo. Ta kolona je išla u suprotnom smeru od pravca kretanja mase.

Av, av, av

Na kombiju sa megafonskim zvučnicima grunula je stara dobra tužbalica Dorđa Balaševića o nedostatku građanske hrabrosti: Otkud svi ti paraziti / što su nam zagustili / nemoj stari moj / krivi smo mi / što smo ih pustili… sa opominjućim refrenom – Putuj Evropo…

Ono što je tokom cele šetnje bilo žamor protkan povremenim skandiranjem, dobovanjem i zviždanjem, u Takovskoj je pred zgradom RTS-a preraslo u istinsku, prepoznatljivu emociju. Negativnu. Ljudi su se, očito, ljuti na televiziju koju finansiraju iz svog džepa.

Povici „Av, Av“, „Ua“, govorili su jednoznačno šta okupljeni misle o uređivačkoj politici javnog servisa. Oni misle da je to vladin propagandni servis.

Broj ljudi je tokom šetnje stalno rastao. Najmanje desetak hiljada ljudi je prošlo Takovskom i dalje Svetogorskom do Trga Republike.

Smešna strana

„Daleko malo ljudi je prisustvalo protestu.“ Ova nepismena rečenica spada u furiozan dvominutni nastup jedne simpatične koleginice sa nekadašnje gradske televizije. Nastup osobe u beloj bundici koja se lažno predstavljala kao reporterka verovatno će ući u anale stupidne propagande.

Gospođica je o demonstracijama govorila kao da je direktno poslata iz centrale vladajuće stranke. Ali je instrukcije izgovarala teško, nepovezano i sa izrazitom dozom antitalenta i za najprostije propagandno novinarstvo te će joj nastup posle protesta doneti besmrtnu slavu među beogradskim fanovima željnim smeha.

U sećanju ostaje i redar koji je na sebi imao žuti prsluk i išao ispred automobila sa zvučnicima. Kada je ugledao Skupštinu, počeo je glasno da psuje predsednika Vučića. „Lomio sam Miloševića, slomiću i tebe!“

A bujica psovki koja je potom usledila ne može se ovde ponoviti. Mašta čitalaca vičnih srpskom jeziku dovoljno je razvijena te će taj crvenbanski koloplet s lakoćom zamisliti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android