Dan kada je Hitler došao na vlast

Sumorne scene odigrale su se 30. januara 1933. godine ispred Brandenburške kapije u Berlinu. Član nacional-socijalista zadužen za propagandu po imenu Gebels, okupio je na tom mestu stranačke „jurišnike“ – batinaše nacista. Oko 19 časova, preko 20.000 pripadnika takozvanog „Jurišnog odreda“ (Sturmabteilung), noseći baklje, maršira kroz Brandenburšku kapiju. Nekoliko časova pre toga Adolf Hitler postigao je svoj veliki cilj: imenovan je za kancelara.

Novopečeni kancelar Rajha odobravao je slavlje svojih pristalica. Sa prozora sedišta kancelara, Hitler pozdravlja okupljene. Gebels je planirao divovsku predstavu, želeo je da dramatično inscenira „buđenje Nemačke“: ta noć trebalo je da se pamti kao „Noć velikih čuda“, dok povorka sa bakljama prolazi kroz grad.

Gebels je želeo da stvori monumentalne slike koje će ostaviti utisak na gledaoce u bioskopu, gde su se u to doba prikazivale vesti. Ali prolaznici su, bez mnogo ceremonije, prolazili kroz formaciju „jurišnika“ i tako upropastili željeni efekat. Gebels je bio razočaran i kasnije je prepravio scenario. Dok je procesija „jurišnika“ prolazila ispred njegove kuće, poznati nemačko-jevrejski slikar Maks Liberman reagovao je rečima: „Ne mogu da jedem koliko mi se povraća.“

Kako je Hitler postao stvarnost

Priča o Hitlerovom dolasku na vlast ne može da se odvoji od priče o padu Vajmarske republike. Još od kako je Republika uspostavljena 1918, ona je patila od urođene mane. Bila je to demokratija bez demokrata. Veliki delovi stanovništva nisu prihvatali novu državu, a najmanje od svih krupni privrednici, činovnici pa čak i političari. Zemlju su potresali pokušaji prevrata i s leva i s desna. U prvih pet godina dešavala su se spektakularna ubistva. Živote su, između ostalih, izgubili: komunisti Roza Luksemburg i Karl Libneht, kao i ministar spoljnih poslova jevrejskog porekla Valter Ratenau. Ubice su bile desni ekstremisti.

Vajmarska republika bila je izuzetno nestabilna. Za 14 godina njenog postojanja na vlasti se promenila 21 vlada. Neke od 17 parlamentarnih stranaka otvoreno su se protivile ustavu. Posle svake političke i ekonomske krize, birači su sve više gubili poverenje u demokratske partije. To su koristili ekstremisti – nacionalsocijalisti s desna i komunisti s leve strane, dobijali su sve više pristalica. Oko 1930. Nemačka je bila na ivici građanskog rata. Nacisti i komunisti borili su se na ulicama. Svetska privredna kriza 1929. godine dodatno je pogoršala situaciju. U junu 1932, u Nemačkoj je, po zvaničnim statistikama bez posla bilo 5,6 miliona ljudi.

Potraga za vođom

Mnogi Nemci su u takvoj situaciji čeznuli za vođom čvrste ruke, koji bi mogao da izvede zemlju iz krize. Takav čovek je bio predsednik Paul fon Hindenburg. Mnogi su ga smatrali zamenom za cara, odnosno Kajzera. I zaista, predsednik Rajha po Vajmarskom ustavu bio je centralna figura vlasti. Predsednik je mogao da raspusti parlament i da sam donosi zakone po hitnom postupku. Hindenburg je i sam često koristio mogućnost da nadglasa zakonodavce. Ali nije mogao da odigra ulogu spasioca Nemačke, jer je početkom 1933. imao već 85 godina.

Nakon brojnih smena vlasti, Hindenburg je želeo stabilnu vladu sa elementima desnog nacionalizma. U početku je prema Adolfu Hitleru bio prilično skeptičan. Dugo ga je podrugljivo nazivao „kaplarom“ (aluzija na to što je Hitler u Prvom svetskom ratu bio običan vojnik, dok je Hindenburg bio proslavljeni feldmaršal).

Ali Hindenburg je promenio mišljenje. Njegovi najbliži saradnici uveravali su ga da će držati Hitlera pod kontrolom. Alfred Hugenberg, šef Nemačke nacionalne narodne partije, izjavio je: „Mi ćemo uramiti Hitlera.“ Pored toga, partija nacionalsocijalista imala je samo dva ministra u novom kabinetu. Hitler i njegovi bliski saradnici su se u mlađim danima predstavljali na umereniji način, i izbegavali su da privlače previše pažnje.

„Kao u bajci“

Ali tog 30. januara Hitlera i njegovi saradnici ostvarili su san. Gebels je ovako opisao svoju radost: „Hitler je kancelar – kao u bajci!“ Čovek koji će sahraniti Vajmarsku republiku došao je na njeno čelo – zbog potpunog nepoznavanja njegovih stavova. Svoje planove on je izložio još u knjizi „Moja borba“ (Mein Kampf). U njoj je napisao da će Jevreji biti „pobeđeni“ i da će novi „životni prostor“ biti osvojen „mačem“.

Hitlerov dolazak na vlast u istoriju je ušao kao „dan prevrata“. Ali taj izraz je samo nacistička propaganda jer je njegovo imenovanje, a to je šala istorije, bilo u skladu sa ustavom. Hindenburg je, nakon polaganja zakletve, rekao: „I sada, gospodo moja, napred sa Bogom!“ On sam nije mogao da vidi to kako će Hitler odvesti zemlju u holokaust i svetski rat. Umro je već sledeće, 1934. godine.

Hitler je brzo pokazao koliko je bilo naivno verovati da će ga neko „uramiti“ i neutralisati. Vrlo brzo nakon polaganja zakletve, u celoj zemlji počeo je teror batinaša. Komunisti, socijaldemokrate i sindikaci dobijali su pretnje i pratili ih. Uskoro su osnovani i prvi koncentracioni logori u kojima su „Jurišni odredi“ ućutkivali svoje žrtve. Zatim su na red došli i Jevreji i drugi „nepodobni“. HItleru je bilo dovoljno samo nekoliko meseci da naopačke okrene Vajmarsku demokratiju i uspostavi svoju diktaturu.