Dan kada je oslobođen Aušvic
27. januar 2013.
Godine 1945. u tadašnjem nemačkom žurnalu, koji je počinjao uz pompezne zvuke fanfara, čule su se reči spikera: „Ovde na celom istočnom frontu između Baltičkog mora i Karpata u jutarnjim časovima 13. januara Sovjeti počinju najveću ofanzivu do sada. Front je širok hiljadu kilometara.“
Kako su pridošlice potpisale sopstvenu smrtnu presudu
Sa svakim metrom tla koje osvoji Crvena armija, sve je bliže i oslobođenje Aušvica i preostalih logoraša. Ali potrajaće još dve iscrpljujuće nedelje pre nego što to postane stvarnost. Konačno, u subotu popodne 27. januara 1945. sovjetske snage stižu u Aušvic. Nemačke jedinice pružaju ogorčen otpor. Za oslobođenje logora smrti gine 231 crvenoarmejac. Preživeli logoraši, njih 7.500, izgledaju više mrtvi nego živi.
Zbivanja u Aušvicu nisu odmah objavljena. Tek su sredinom aprila 1945. godine preživeli govorili o svojim iskustvima u okviru BBC programa na nemačkom. I Anita Lasker govori o svojim sećanjima: “Lekar i komandant stajali su na rampi kada bi pristigli novi zatvorenici, i sortirali ih pred našim očima. Dakle: pitali su ih za godine i zdravstveno stanje”. Mnogi zatvorenici su priznali da boluju od nečega, i time potpisali sopstvenu smrtnu presudu. "Posebno su izdvajali decu i starije. Desno, levo, desno, levo. Desno znači život, levo znači u peć“, priča ova logorašica.
Organizator holokausta
Aušvic je najveći i najužasniji logor smrti. Tamo je sistem nacista za ubijanje doveden do savršenstva. Organizator masovnih ubistava je Adolf Ajhman. On je na čelu takozvane Uprave za jevrejske poslove, u glavnom štabu nemačkog Rajha, i deo je aparata terora SS-a. Posle rata Ajhman je pobegao u Argentinu, uz pomoć Vatikana.
U maju 1960. godine Ajhmana je pronašla izraelska tajna služba i sprovela ga u Izrael, gde mu je suđeno. On je pokušao da umanji svoju ulogu u holokaustu. „Gnušam se i osuđujem uništenje Jevreja koje su naredile tadašnje nemačke vlasti.“ Ipak, nije uspeo da pobegne sam od sebe: „Bio sam samo alat u rukama jačih i moćnijih sila i nedokučive sudbine“, izjavio je Ajhman pre sudom. Njegov cinizam mu nije pomogao – proglašen je krivim i pogubljen 1962.
Koncentracioni logor u Aušvicu, oko 60 kilometara jugozapadno od Krakova, izgrađen je 1940. godine. Septembra 1941. komandant logora Rudolf Hes dao je naređenje da se otrovni gas ciklon B koristi za ubistvo logoraša. Ciklon B služio je kao sredstvo za dezinfekciju, i njegova isparenja su smrtonosna u roku od nekoliko minuta. Od 1942. Jevreji iz cele Evrope deportuju se u Aušvic. Od 1943. Jevreji, Sinti, Romi i druge žrtve nacista ubijaju se „industrijski“. Logoraši se sprovode u četiri gasne komore i zatim spaljuju u džinovskom krematorijumu.
Kako su umirale žrtve Aušvica
Ali nisu sve žrtve Aušvica umrle od gasa. Neposredno nakon dolaska u stočnim vagonima, gomila ljudi „selektovana“ je kod rampe za istovar, kako su to govorili nacisti. Lekari i SS razdvajali su zatvorenike na one koje će odmah ubiti gasom i na one koje će preživeti dolazak. Jedan od lekara je i Jozef Mengele, koga su prozvali „Anđeo smrti iz Aušvica“. Pored „selekcije“ Mengele je sprovodio i zverske eksperimente – neke od njih i na deci.
Mengele je takođe pobegao u Argentinu nakon rata, kasnije u Paragvaj i Brazil, gde je umro 1978. O njemu za BBC priča Anita Lasker. "Mengele je dovodio žene u poznati Blok 10 i tamo vršio eksperimente. Sterilizovao je žene, odnosno, eksperimentisao, onako kako se to obično radi sa životinjama. Ali Jevreji su im bili dovoljno dobri za to. Dalje, eksperimentisali su i sa blizancima. Jezike su im gotovo čupali iz usta, ili otvarali noseve“.
Oni koji su bili čvrste građe, morali su na prisilni rad. Na primer, fabrika hemikalija IG boje, imala je poseban pogon u Aušvic-Monovicu za logoraše. Radili su sa nedovoljno odeće, hrane i medicinske nege. Nakon nekoliko meseci robovskog rada zatvorenici su izmoždeni i umiru od gladi, hladnoće ili nesreća u radu.
Oni koji nisu više mogli da rade vraćali su se u logor smrti. SS je u Aušvicu ubio preko milon ljudi. Da bi sakrili tragove zločina pred Crvenom armijom, SS je razneo gasne komore krajem 1944. i većinu logoraša proterao u pravcu zapada. Na primer, Šarlota Grunov i Anita Lasker prebačene su u Bergen-Belsen u Donjoj Saksoniji i tamo su ih sredinom aprila 1945 oslobodili Britanci.
Sećanje na neshvatljivu tugu
Zatvorenici koji su ostali u Aušvicu mogli su već da čuju sovjetsku artiljeriju. Ali SS je nameravao da spreči da Crvena Armija oslobodi logor. Oni okupljaju izgladnele logoraše i teraju ih na danonoćni marš. Ko god zaostane, dobija metak. U marš smrti pošlo je 56.000 ljudi i za oko 15.000 njih to je bilo poslednje putovanje. Njihovi leševi ostali su pored puta.
Holokaust, koji Ajhman naziva „nedokučivom sudbinom“ koštao je života više od šest miliona ljudi, od toga najmanje 5,6 miliona Jevreja i oko pola miliona Sinta i Roma. Sistematski su proganjani i invalidi, homoseksualci i Jehovini svedoci. Među ubijenima je bilo 1,5 miliona dece. Od 1996. u Nemačkoj se svake godine 27. januara zvanično obeležava sećanje na žrtve nacističkog režima.
Autori: Birgit Gerc / Darko Janjević
Odg. urednica: Ivana Ivanović