Danski zakon protiv navale izbeglica

Prsti mu prosto lete preko žica gitare. Sirijac Nur Amura pravi je primer dobre koncentracije i ritma, dok svojom muzikom prati zemljaka, saksofonistu Mohameda Dijaba u kontejneru u jednom kopenhagenskom parku. U Damasku su imali običj da zajedno sviraju. Bilo je to pre nego što su odlučili da pobegnu iz njihove ratom zahvaćene domovine i azil potraže u Skandinaviji – Dijab u Švedskoj, a Amura u Danskoj. Ponovno zajedno uvežbavaju repertoar nadajući se da će da nastave muzičku karijeru u Evropi. I dok se pripremaju za nastupe, ne moraju mnogo da razmišljaju o preživljavanju – oni su na socijalnoj pomoći.

Ali od danas, 1. septembra 2015, Nur Amura mogao bi da postane siromašniji član dueta, jer danas u Danskoj stupa na snagu novi zakon koji u toj zemlji bitno razlikuje status izbeglice od statusa potražioca azila. Novi zakon, koji je predložila nova, manjinska vlada desnog centra pod pritiskom Danske narodne stranke (DPP), a koja nije blagonaklona prema imigrantima, predviđa smanjenje beneficija novim pridošlicama za čak 45 odsto.

Odrasli samci poput Amura, sada će primati mesečnu pomoć jednaku studentskoj stipendiji – 5.945 danskih kruna, odnosno 800 evra mesečno, umjesto dosadašnjih 10.849 kruna. „Tužan sam“, kaže Amura. „Ovo se ne bi desilo u Švedskoj ili Nemačkoj. Želim da radim, nisam došao u Dansku da spavam. Ipak, za početak mi je potrebna pomoć. Teško je“.

Vlada naginje desno

Prerano je proceniti da li će zakonske izmene ispuniti očekivanja Vlade i struja koje je podržavaju. Ipak, reputacija Danske kao čvrste i odlučne države, čini se, usmerava potražioce azila da novi dom potraže negde drugde. U prvih sedam meseci ove godine, prema dostupnim podacima, u Danskoj je zabeležen pad broja zahteva za azil i to na ukupno 5.174, što je čak 7.52 procenta manje od dosadašnjeg proseka.

„Drago mi je zbog toga“, kaže Martin Henriksen, portparol Danske narodne stranke (DPP) koja nije pristala da uđe u koalicionu vladu, bez obzira na to što je druga stranka po broju osvojenih glasova na proteklim opštim izborima održanim pre dva meseca.

Većina političkih analitičara smatra da DPP u suštini diktira vladinu politiku, a da zauzvrat pruža podršku vladinim inicijativama u Parlamentu. „Danska je u proteklom periodu primila veoma mnogo izbeglica. Sada smo došli do tačke kada moramo da kažemo: što je dosta, dosta je! Ne možemo više da podnesemo. Ne možemo da se hvatamo u koštac s takvim vidovima imigracije. To je pretežak teret za malu zemlju kao što je Danska. Zato moramo da prikočimo“.

Visoki životni troškovi

Restrikcije socijalne pomoći zapanjile su Johane Šmit-Nilsen, predsednicu danske levičarske, opozicione stranke Crveno-zeleni savez. „Mislim da je to ogroman korak unazad za integraciju, jer to što ćete mnoge ljude osiromašiti nikako ne može da pomogne u procesu integracije“, kaže Šmit-Nilsen koja se u Kopenhagenu pridružila protestu protiv novih vladinih mera u kome je učestvovalo više od 2.000 ljudi.

Dansko veće za izbeglice (DRC) vladin potez smatra takođe retrogradnim. „Iako to može da pomogne ljudima u smislu da ih motiviše da potraže posao, zabrinjavajuće je to što će taj potez sigurno izazvati siromaštvo u izbegličkim porodicama“, tvrdi Andreas Kam, generalni sekretar DRC. „U društvima poput Danskog, ako želite da postignete uspeh u procesu integracije, onda ljudima morate da obezbedite kontakt sa drugim ljudima. Morate biti i kretati se među drugim ljudima, igrati fudbal, pozivati druge na rođendane, proslave, štagod. Sve te aktivnosti, posebno za decu, u Danskoj su skupe. Bojim se da izbegličke porodice to sebi ne mogu da priušte, pa ne mogu ni da šire poznanstva u društvu, što je preduslov za pozitivan integracioni proces“.

Ipak, Henriksen je nepokolebljiv: „Sve dok oni (izbeglice i potražioci azila) vide budućnost u Evropi, oni će dolaziti. Mi imamo zadatak, a zadatak je da osnažimo pravila tako da oni koji se bave krijumčarenjem ljudi, kao i potražioci azila shvate da njihova budućnost nije u Evropi, ni u Danskoj. Mislim da je ispravno da se, kada već dođeš u Dansku, potrudiš da stekneš pravo na socijalnu pomoć, znači da budeš na tržištu rada nekoliko godina dok živiš u Danskoj, pa da onda možeš da ostvariš ista prava kao i svaki danski građanin“.

Organizacije poput Crvenog krsta i DRC zalažu se za koordiniranu EU-politiku solidarnosti prema potražiocima azila i izbeglicama, kojih je u Evropskoj uniji od početka ove godine pristiglo više od 300.000. Takođe se pribojavaju da će i neke druge zemlje da slede primer Danske i dodatno unesu podele u Evropu.

Danska vlada i pored toga razmatra naredne korake kako bi svoju zemlju, sa pet i po miliona stanovnika, učinila što neprivlačnijom za strane pridošlice.

Zabrinutost među izbeglicama

Novi vladini planovi zabrinuli su i jednog biznismena poreklom iz Latakije, rodnog grada sirijskog predsjednika Bašara al-Asada. Biznismen, koji nije želio da njegov identitet bude objavljen, tek je stigao u Dansku, nakon dužeg putovanja preko Turske, Grčke, Makedonije, Srbije Mađarske, Austrije i Nemačke. Trenutno je u prihvatilištu u Helzingoru, severno od Kopenhagena, gde čeka rešenje zahteva za azil. Napustio je Siriju jer su mu brojne militantne grupe neprestano tražile novac.

Njegova supruga i dvoje maloletne dece ostali su u Latakiji. Kaže da je vojska zapretila njegovoj ženi da će joj oteti decu ako joj se muž uskoro ne vrati kući. „Užasnut sam tim što se dešava“, kaže on.

Posledice globalizacije

Na Novom trgu u Kopenhagenu, na demonstracijama protiv novog zakona, jedan Sirijac kojem je odobren azil, pleše u ritmu muzike Srednjeg istoka, zajedno sa Dancima koji plešu iz samo njima poznatih razloga. Neki od njih nose majice s natpisom: „Danski narode, hvala ti za podršku“.

Prizor na trgu je ohrabrujući za poznatog danskog glumca Fleminga Jensena. Ipak, on kaže da se „stidi zbog novog zakona, jer Danci nikada nisu bili takvi“. Mnogo ljudi se ne slaže sa vladinim pristupom globalnim problemima, a globalizacija je neizbežna i gotovo je nemoguće suprotstaviti se izgradnji multi-kulturnih društava.

„Svi smo bili oduševljeni kada su za nas u Aziji proizvodili jeftine košulje, a mi smo bili u stanju da sednemo u avion i otputujemo bilo gde u svet. A sada ne mislimo da isto tako svako može da odluči da dođe kod nas“.