„Deca rastu, a sve to prolazi bez mene“
15. maj 2018.
U Hrvatskoj danas gotovo da i nema osobe u čijoj se porodici u poslednjih nekoliko godina neko nije odselio iz zemlje kako bi obezbedio egzistenciju sebi i svojim bližnjima. Jedan od njih je i Andrej Puljiz (43), Imoćanin koji 15 godina sa suprugom Vjeranom Idžaković Puljiz (40) živi u Rijeci. Imaju dvoje dece, Luciju (2) i Lovru (11), a da bi njegova porodica preživela, pre godinu dana Andrej je morao da napusti svoj dom, ženu i decu i hleb potraži u Nemačkoj.
- pročitajte još: „Najveći problem je jezik“
Po struci je električar i u početku je radio na stavljanju solarnih panela na privatnim kućama za hrvatsku firmu registrovanu u Nemačkoj. Ali ubrzo je, kaže počeo da dominira „hrvatski način rada“ – malverzacije i zgrtanje novca preko leđa naivnih radnika. Nakon tri i po meseca otišao je iz te firme, vratio se kući i tokom mesec dana odmora pronašao novi posao u Nemačkoj. Sada radi samo za Nemce, radi poslove električara i zaposlen je u firmi koja iznajmljuje radnike drugim preduzećima, u skladu s njihovim potrebama. Trenutno je stacioniran u Konstancu u Baden-Virtembergu.
„Dnevno radim osam do devet sati, s pauzom, ali trenutno radim i po 11 sati dnevno jer to zahteva posao. Prekovremeni rad mi se isplati, jer te sate mogu da iskoristim za plaćeni odmor i to svakih mesec, mesec i po dana, a sjajno mi dođu da odem kući i budem malo s porodicom. Zadovoljan sam i primanjima, firma mi obezbeđuje i kvalitetan smeštaj koji je uvek blizu mesta na kojem radimo. Osim toga, kad idem kući, plaćaju mi putnu kartu. Najteže mi pada odvojeni život od Vjerane i dece. Deca rastu, a sve to prolazi bez mene. Jednom sam se dan uoči polaska u Nemačku rasplakao, baš mi je bilo teško, iako stalno mislim da će mi s vremenom biti lakše da se od njih odvojim. Teško mi je bilo da ostavim malu Luciju, a i Lovri sam sada najpotrebniji jer je u godinama kad mu je otac potreban da ga pomalo uvodi u život. On jedva čeka kad ću doći, kad ću ga nazvati, pa onda pričamo o njegovim temama – često su trivijalne, ali mi je važno to što želim da mu kažem sve što mu je važno“, govori Andrej s tugom u glasu kad spominje decu i suprugu Vjeranu.
Kad se vrati na posao, potrebna su mu dva-tri dana da se mentalno vrati u Nemačku, ali baci se na rad, to ga zaokupi i svu tugu i to što mu nedostajanje odbije od sebe. Dani brže prođu kad radi. Mnogo im je lakše otkad se ne plaća roming pa se, prema potrebi, čuju i nekoliko puta dnevno, bez velikih troškova.
Truli sistemi teraju ljude da odu
S kolegama s posla mnogo priča o porodici, sada je na gradilištu na kome su mahom ljudi iz Hrvatske i zemalja s područja bivše Jugoslavije. Većina ih je tamo bez porodica, svi su otišli iz istih razloga – trulih sistema u svojim državama, besparice i nemogućnosti da na poslu zarade hleb za sebe i svoju decu.
- pročitajte još: Ko hoće da radi u Austriji, snaći će se
Vjerana Idžaković Puljiz je Riječanka, ekonomistkinja po struci, devet godina je radila kao medicinska sestra i primala platu za srednju stručnu spremu. I baš kada je razmišljala da bi joj bilo bolje da kao medicinska sestra radi u Nemačkoj i da se svi odsele, s visokom stručnom spremom je pronašla posao u klinici u kojoj radi i danas i zadovoljna je statusom i platom. Ali njena plata od 6.500 kuna (oko 880 evra) nije im dovoljna da prežive jer imaju stambeni kredit sa mesečnom ratom od 5.000 kuna. Dok je Andrej imao posao u Rijeci, nekako su to uspevali da skrpe, ali kada više nije radio, nisu imali od čega da žive kad bi platili ratu kredita.
„Kada sam ostala sama s decom bilo me je pomalo strah. Ranije nikada nisam mislila da ćemo se Andrej i ja dovesti u situaciju da moramo da živimo odvojeno. Za 14 godina braka, dok on nije otišao, mislim da nije bilo deset dana u komadu da smo nas dvoje bili razdvojeni. Sve smo radili zajedno i baš volimo da budemo zajedno. Kad je otišao, u našoj 15-oj godini braka, bilo mi je grozno. Ali znam zašto je otišao i da nam je sada zbog toga, u materijalnom smislu, bolje“, naglašava Vjerana.
Sad je na njoj cela kuća, radi i brine se o deci, ali ima dobru porodičnu logistiku – mama, sestra i tetka uskaču oko dece. Ali, Andrej i njihovi zajednički trenuci bolno joj nedostaju.
- pročitajte još: „Sve što je valjalo otišlo je napolje“
„Najteže mi je uveče kad stavim decu da spavaju i ostanem sama, jer onda razmišljam šta bih da je Andrej pored mene. Zajedno smo legali i zajedno ustajali i sad odjednom toga više nema. U tim mislima zaspim, sutra se probudim, nastojim sve to da zaboravim, posvetim se obavezama i idem dalje. Živim za te dane kad se on vrati kući. To vreme onda provedemo kvalitetno i u neku ruku mi se čini da kvalitetnije provodimo zajedničko vreme otkad živimo razdvojeno. Kad dođe, trudimo se da iskoristimo svaki trenutak, da se posvetimo sebi i deci, otići nekamo zajedno“, priča Vjerana.
Kako se deca nose s novom situacijom?
„Lucija je još mala i ne razume toliko šta se događa. Ali kako raste i ona počinje da shvata da tata nije kod kuće. Imam utisak da nemaju velikih problema što tata nije ovde, ali uvek pitaju kada će da pozove. Kad zazvoni telefon, Lucija trči i viče: ’Tata zove, javi se!’ Mislim da je važno to što se čuju telefonom svakog dana. I sama sam dete koje je odrastalo bez oca jer je tata radio u Italiji, a mi smo bile kod kuće s mamom. Vidim da sam odrasla u normalnu, sposobnu osobu, pa računam da će tako biti i s mojom decom“, zaključuje Vjerana.