Decenije ćutanja posle tragedije na Olimpijadi u Minhenu

Čak i danas, posle 52 godine, Hans Felkl se oseća nelagodno kada čuje zvuk helikoptera: to ga podseća na tutnjavu dva helikoptera tipa Bell-UH 1 u noći između 5. i 6. septembra 1972. Tada je bio vojnik Bundesvera, stacioniran u vazdušnoj bazi Firstenfeldbruk. Radio je noćnu smenu u kontrolnom tornju, zadužen za pomoć pilotima koji bi sletali.

Dramu u Olimpijskom selu u Minhenu, samo 20 kilometara dalje, pratio je na televiziji.

Ubistva i otmica u Olimpijskom selu

Tog ranog jutra, nešto posle 4 sata, palestinski teroristi upali su u sobe izraelskog olimpijskog tima, ubili dizača tegova Josefa Romana i trenera rvača Moše Vajnberga, te uzeli devetoro drugih Izraelaca kao taoce. Na Olimpijadu je bilo došlo 14 ljudi iz Izraela - petoro sportista i 9 članova njihovog tima.

Zahtev da terorista se puste njihovi istomišljenici iz zatvora u Izraelu i Nemačkoj nije bio prihvaćen.

Nakon dugih pregovora, nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Ditrih Genšer obećao im je slobodan prolaz do Kaira, i rekao da će ih helikopteri prevesti do aerodroma u Minhenu, gde ih čeka putnički avion.

Uveče su osam terorista sa devetoro talaca ušli u dva helikoptera. Međutim, piloti nemačke granične straže odvezli su ih u vojnu bazu Firstenfeldbruk.

„Niko nam ništa nije rekao"

Felkl se seća da su helikopteri oko 22:30 nisko nadletali bazu i sleteli direktno ispred prozora prostorije u prizemlju gde je radio.

Plan štaba bio je da snajperisti eliminišu teroriste i oslobode taoce. Ali, teroristi su uzvratili vatrom iz svojih kalašnjikova.

Na nemačkoj strani nije bilo koordinacije, a policija nikada ranije nije imala obuku za ovakvu situaciju. Policajci nisu imali radio-vezu, neki su se našli pod vatrom svojih kolega.

Felkl i njegove kolege iz Bundesvera nisu bili obavešteni da će teroristi i taoci biti dovedeni u njihovu bazu.

„Zatekli smo se tamo jer smo radili noćnu smenu. Niko nam ništa nije rekao."

Felkl se sakrio se iza radijatora dok su meci zviždali. Samo nekoliko metara od njegove kancelarije, metak je pogodio policajca Antona Fligerbauera.

„Ležao je tamo, pogođen je u glavu. Zidovi su bili prekriveni krvlju," seća se Felkl.

Pucnjava je trajala do ponoći. Ona se čujla eksplozija. Jedan terorista je bacio granatu u helikopter u kojem su bili vezani taoci.

Kada je svanulo, bilo je jasno da su svi izraelski taoci poginuli.

Ubijeni su i petorica terorista. Trojica preživelih terorista puštena su iz nemačkog pritvora - samo nekoliko nedelja nakon otmice Lufthanzinog aviona 29. oktobra.

Niko se nije izvinio, niko nije preuzeo odgovornost

Nakon jednog dana prekida i komemoracije, olimpijska takmičenja u Minhenu su nastavljena. Nije bilo izvinjenja - ni političara ni policije.

Nije osnovan istražni odbor, niti je iko preuzeo odgovornost za neuspešnu akciju oslobađanja talaca. Takođe, niko nije preuzeo odgovornost za odbijanje pomoći izraelskih specijalaca.

Olimpijske igre u Minhenu trebalo je da pokažu svetu prijateljsko lice Nemačke, samo 27 godina nakon rata i holokausta. Ali, na nemačkom tlu su ponovo stradali jevrejski sportisti, dok je nemačka država pokazala svoju nesposobnost da ih zaštiti.

Decenije ćutanja

Decenijama su porodice žrtava morale da se bore kako bi uopšte dobile uvid u istražne akte.

Tek 2022. godine, povodom 50. godišnjice ovog masakra, nakon višegodišnjeg spora, nemačka vlada i porodice žrtava postigle su sporazum o odšteti.

„Svedoci, žrtve i njihove porodice tretirani su skoro kao dosadni siromašni rođaci", kaže Ludvig Špenle, bavarski poverenik za antisemitizam.

Suočena tada s terorom, SR Nemačka je podbacila. „Čak i ono što je usledilo nakon toga je dramatičan neuspeh države" rekao je Špenle 2022. u intervjuu za DW.

„Hteli su brzo i sasvim svesno da zaborave taj događaj. O tome se ćutalo. Nije bilo javnog sećanja."

Tek u poslednjih deset godina počelo se raditi na istraživanju i sećanju na ovaj događaj - na primer, kroz spomen-obeležje u Olimpijskom parku. U vojnoj bazi Firstenfeldbruk od 1997. redovno se održavaju komemoracije.

Ni svedoke tragedije niko nije pitao: Kako se nosiš sa tim?

Što pre se vratiti svakodnevici - to je 1972. važilo i za ljude poput Hansa Felkla. Avionski saobraćaj je ponovo krenuo, dok su olupine helikoptera još uvek stajale ispred tornja.

Nije bilo psihološke pomoći - lekari su preporučivali čašu konjaka kao terapiju posle šoka.

„Ne samo da su porodice žrtava dugo bile zapostavljene", kaže Ana Ulrike Bergheim, predsednica Istorijskog društva Firstenfeldbruka, „već se 50 godina niko zvanično nije brinuo o onima koji su te noći bili tamo — policajcima, pripadnicima vazduhoplovstva, vatrogascima koji su bili pod vatrom dok su gasili požar. Nikoga od tih ljudi 50 godina niko nije nije pitao: kako se nosiš sa tim?"

Berghajm je godinama tragala za svedocima napada. Tako je pronašla i ljude poput Hansa Felkla.

„Ljudi koji su tada bili prisutni, sigurno to nisu prevazišli", kaže Berghajm u razgovoru za DW. „Mnogi očevici se tek sada pojavljuju, jer su tek sada spremni da o tome govore."

Hans Felkl danas javno govori o svojim iskustvima iz noći 6. septembra 1972. Govori, na primer, o tome kako je video tela Andra Spicera i Jusefa Gutfrojnda u helikopterima, još uvek vezane za svoja sedišta. Do sada nije tražio kontakt sa porodicama žrtava, kaže, jer nije želeo da se nameće. Ali, ako bi ga neko kontaktirao, to bi bila druga priča.

Čak i više od 50 godina nakon minhenske tragedije, izgleda da još uvek ima mnogo toga što treba da se kaže.