Dela, a ne snovi

Dan u Briselu je za britanskog premijera Dejvida Kamerona bio poput prolaska kroz toplog zeca. Packe koje su mu delili ostali šefovi država i vlada potpuno su razumljive: nesmotrenim referendumom je Kameron u tešku krizu gurnuo ne samo svoju zemlju, već i ceo kontinent.

Ipak, ko sada želi da kazni Kamerona ili konzervativnu vladu u Londonu – kažnjava celu jednu zemlju u kojoj se bezmalo polovina glasača opredelila za ostanak u EU. Kažnjava i mlade Britance iako su baš oni pretežno hteli da ostanu.

Kameron će biti stavljen pod pritisak da što brže podnese zahtev za razvod. Ali više se ne radi o nekoliko sedmica manje ili više, posebno jer se u Velikoj Britaniji razvila zaprepašćujuća debata o mogućem egzitu iz bregzita, odnosno eventualnom odbijanju da se postupi po ishodu referenduma. Iako je to malo verovatno, debata pokazuje da zagovornici bregzita nisu imali predstavu šta će učiniti nakon pobede.

Od koristi za obe strane je da veze Ostrva i kontinenta ostanu što je tešnje moguće. EU ne sme voditi pregovore o istupanju s namerom da kazni Britaniju kako bi drugima pokazala kako prolaze „dezerteri“.

Briselski mehur od sapunice

Različiti su razlozi oštrine s kojom bi mnogi sad da pristupe Britaniji i zluradosti s kojom se posmatraju ekonomske turbulencije u koje je Ostrvo zapalo.

To je povređeni ponos odbačenih.

To je osećaj zadovoljština onih koji su navodno oduvek znali šta se sprema.

To je strah od zemalja koje bi eventualno sledile britanski primer. Već sada čitav niz evropskih desnih populista traži slične referendume u svojim zemljama.

To je, međutim, i skretanje pažnje sa sopstvenog poraza. Evropska unija i njene institucije udobno su se učaurili u sopstveni mehur od sapunice. Okretali su se oko sopstvene ose umesto da zastupaju interese građana.

Kraj iluzija

Glasanje za bregzit je iznelo na videlo ono što je ispod površine dugo bubnjalo, nelagodu, ponekad čak i bes što „oni tamo gore“ ne brigaju za potrebe građana.

Evropska unija sada mora da se koncentriše na ono što može da uradi kako bi povratila poverenje građana. Mora biti od važnosti za njihov život – u malim stvarima poput zaštite potrošača ili u velikim krizama poput ilegalne migracije.

Najbolji primer onoga što EU ne bi trebalo da radi jesu zahtevi grčkog premijera Aleksisa Ciprasa. On kao odgovor na krizu traži hitno ukidanje „politike štednje“ i uspostavljanje „socijalnije“ Evrope. To uvek dobro zvuči. A ipak je ponovo tek pokušaj da se skrene pažnja sa sopstvenih reformskih promašaja i da se sanacija budžeta obavi na teret drugih. Ne, to ne sme da bude evropski odgovor. Evropa ne sme biti izgovor na nacionalne greške.

I, šta je ostalo od „evropskog sna“? Ko naginje patetici velikih reči, poput predsednika Evropske komisiji Žan-Kloda Junkera, zaista bi mogao da se probudi razočaran. Jer glasanje u prilog bregzitu je valjda i poslednjem sanjaru pokazalo da za sada nema ništa od ideje o sve čvršćoj političkoj Uniji ili nekakvim Ujedinjenim Evropskim Državama. Građanima ionako ne trebaju snovi, nego dela.