Demokratijo, brani se!
Bila su to lepa vremena – i to ne tako davno, kada smo smatrali da je najveća zamisliva pretnja našoj demokratiji – zasićenost politikom. Mi, dobre demokrate, aktivni birači i čvrsto na strani Ustava, bilo smo pomalo začuđeni zbog rasta broja naših rođaka, prijatelja, komšija koji su postajali nezainteresovani za ono što se događa u državi i društvu.
Danas, kada imamo približno milion izbeglica, republika je izgubila svoje često tromo samozadovoljstvo. Živimo na ivici unutrašnjeg vanrednog stanja – a rulja se mobiliše. Notorno spremni na nasilje iz desne scene su na čelu. Slede ih oni koji su se do sada krili, a sada se odriču anonimnosti u krugu istomišljenika.
Još do pre par nedelja bili smo simpatični. Izbeglice smo dočekali dobrodošlicom. A sada vodimo evidenciju o broju napada na slabe. U Kelnu je izbodena kandidatkinja za gradonačelnicu, izbegličke centre pale, dvojica neonacista piške po deci stranaca. Neobično saznanje: 70 odsto počinilaca do sada policiji nije upalo u oči. Šta se to ovde događa?
Vlasti ne deluju dovoljno odlučno
Čak ni višestruki počinioci nedela ne moraju da se boje snažne ruke države. Ona zapravo i ne postoji. Nemačka u poređenju sa Evropskom unijom mlitavo sankcioniše zločine iz mržnje. Ta kategorija krivičnog prava u SAD ili u Velikoj Britaniji progoni se već decenijama. Ali ne i kod nas. Doduše, i u Nemačkoj bi državni tužioci i sudije mogli malo češće i malo „jače“ da udare po njima, ali oni to ne rade – tvrde čak i autori jedne ekspertize koju je objavio Ured savezne vlade za borbu protiv diskriminacije. Zašto to ne rade? Takav labavi odnos pravne države prema počiniocima rasističkih, verbalnih i nasilnih nedela doslovno animira desnu scenu na i inficira one građane koji su do sada bili „čestiti“.
I naše ustanove koje „čuvaju“ Ustav, osetno su tolerantne kada se radi o odnosu prema provokatorima s krajnje desnice. Pegida se registruje, ali se ne prati. Kao da šetnja ponedeljkom po ulicama Drezdena predstavlja živo praktikovanje demokratije kritički raspoloženih građana pod vedrim nebom. U stvarnosti se samozvani centar društva upravo prezentuje kao raskalašni „trbuh“ društva. Kada se „besni građani“ na ulici pogledaju u oči, valjda poneki pomisli: do đavola, pa stvarno nas ima mnogo! To je socijalno-psihološki fenomen. Kada neka osoba počne da baca đubre na čistinu u šumi, onda uskoro to rade i drugi. To je kao kad pukne brane: do tada neuočljive poštenjačine – i žene i muškarci – odjednom se usuđuju da kažu što oduvek i stvarno misle. Rugaju se državi, demokratiji i ponašaju kao da su oni „dobri Nemci“, koji samo kažu kakvo je realno stanje.
Pretnja društvu
Zato je pogrešan signal kada savezni ministar pravosuđa Hajko Mas ne prijavi osobu koja ga kleveće, osobu koja ga je nazvala „kasnim Gebelsom“, Hitlerovim ministrom propagande. Pa nema bolje poziva za rasističku scenu da nastavi da ispituje dokle sežu granice pravne države. Naravno da je u vremenima kao što su ova, prosvetiteljstvo uvek oprobano sredstvo da se suprotstavi zlokobnim počecima. Ali ako kuća već gori, ne smemo da se pitamo gde je polisa osiguranja u slučaju požara. Potrebno je zaustaviti širenje požara – i nasilje. Demokratija mora da se brani – i to svim sredstvima koja su joj na raspolaganju. Jedno je sigurno: nemačka demokratija mnogo bolje se finansijski i organizaciono nosi s teretom smeštaja izbeglica, nego s pretnjom društvu od strane huškača.