Demonstriram, dakle jesam
12. decembar 2018.
„Ima ona fotografija sa demonstracija učenika protiv dogovora u sporu oko imena s Makedonijom“, kaže Aleksandra Koronaju i smeje se. „Jedan mladić jaše na konju, a preko ramena nosi grčku zastavu i gleda u svoj mobilni telefon. Malo imitira Aleksandra Velikog, malo surfuje po internetu. Baš simbolično za današnju Grčku.“
Koronaju je profesorka sociologije na Univerzitetu u Atini. Njena naučna institucija, u saradnji sa još 14 univerziteta u Evropi, od 2011. godine istražuje teme koje se tiču skretanja udesno kod mladih ljudi.
Upravo su spor sa Makedonijom i izbeglička kriza dali vetar u leđa ultradesničarima. Pritom su u Grčkoj u stvari levičari ti koji tradicionalno i redovno demonstriraju. „U Grčkoj postoji jedna vrsta kulture demonstriranja. Nju primenjuju levičari i ona je usko povezana s nekadašnjom diktaturom. Tada su demonstracije bile zabranjene, a onda je 1973. došlo do pobune na Politehničkom fakultetu u Atini.“
Vojna hunta tu pobunu ugušila je u krvi, ali studenti koji su u njoj učestvovali postali su heroji i svojevrsni utemeljitelji postdiktatorske Grčke. Otada je atinski univerzitet zona oslobođena od policije. Tu se mogu naći studentska politička udruženja svih usmerenja. Ipak, natpisi sa pozivima na demonstracije koji se tamo mogu videti, gotovo uvek se pripisuju levim grupacijama. Pored uobičajenih studentskih zahteva, uvek se može pročitati i parola: Dole kapitalizam!
Problem identiteta
Hristos Avramidis je doktorant na političkim naukama i levičarski aktivista. Redovan je na demonstracijama. Za njega to nije samo način da iskaže svoj politički svetonazor, već i sastavni deo društvenog života. „Svest miliona ljudi ne oblikuje se samo mehanizmima i ideologijom neke države ili kroz medije. Važno je učestvovati u političkom životu, zajednički ukazivati na događaje i zajednički se boriti.“
Ritual javnih protesta u Grčkoj je više kulturološki usidren, nego što je to slučaj u drugim evropskim zemljama, objašnjava profesorka Koronaju. A danas bi to, dodaje, mogao da bude i izraz određenog unutrašnjeg disbalansa: „Mi u Grčkoj imamo problem identiteta – sa antičkom Grčkom koja se u školskim udžbenicima hvali i slavi. Ali realnost novije istorije mnogo više se vrti oko političkih i ekonomskih problema. Kada se čovek danas pogleda u ogledalo, on ne vidi antičkog Grka, već čovek s problemima našeg doba.“
Kriza nakon krize
Mladi Grci ne znaju šta da rade s optimističnim prognozama njihovog premijera ili njegovih evropskih kolega. Besperspektivnost, masovno iseljavanje, nezaposlenost, male plate… Nekakav ekonomski polet se ne vidi. Takvom situacijom pogođena je pre svega srednje klasa, upravo one porodice koje svoju decu šalju na fakultete i koje igraju odlučujuću ulogu u samopercepciji zemlje. Širi se depresija, a nestaje motivacija za stvaranjem boljeg života u Grčkoj. Koronaju smatra da je to razlog za zabrinutost: „Ti mladi ljudi sebe više ne vide u Grčkoj. U nekim slučajevima roditelji to čak podržavaju i govore im: ’Idi i ne osvrći se’.“
Istraživanja pokazuju da većina mladih veruje u demokratiju i slobodne izbore. Istovremeno im, prema tim istraživanjima, nedostaje osećaj da mogu da utiču na promenu situacije: „Aktuelni protesti su pre svega vođeni emocijama. Bes je veliki. Naša istraživanja su pokazala da mladi traže nove načine izražavanja – ne samo u Grčkoj, već svuda u Evropi. Oni ne žele samo da prikupljaju potpise, već žele da utiču na direktniji način“, kaže Koronaju. Pritom se, dodaje, može uočiti još jedan trend: iako mediji stalno izveštavaju o izgredima levih demonstranata, broj učesnika na tim demonstracijama opada.
Politika ne sluša mlade ljude
Od toga profitiraju pre svega ultra-desničarske grupacije. One sve češće pokušavaju da zaokupe javni prostor. Zbog ekonomskih problema, povećao se broj pristalica stranaka poput fašističke Zlatne zore. Izbeglička tematika i mržnja prema premijeru Ciprasu zbog dogovora u sporu oko imena sa Makedonijom, omogućili su da njihova popularnost poraste. Sve su češći i ozbiljni izgredi desnih demonstranata, ukazuje novinar Kostas Kukumakas. To su, kaže, uglavnom male grupe koje, međutim, vrlo dobro znaju kako da privuku pažnju.
Uticaju tih grupacija može se pripisati i činjenica da čak i učenici srednjih škola izlaze na ulice i uzvikuju nacionalističke parole, kaže Kukumakas: „Uz pomoć tabu-tema, kao što je spor oko imena sa Makedonijom, lako je pridobiti đake i pokrenuti ih da demonstriraju. Iza toga se kriju stranke poput Zlatne zore, ali i delovi konzervativne, opozicione Nove demokratije.“ Roditelji i nastavnici koji su protiv dogovora s Makedonijom ili kojima je to jednostavno svejedno, tolerišu taj politički uticaj na maloletne, kaže grčki novinar. A učenicima je pritom često stalo samo do toga da taj jedan dan izostanu sa časova.
To potvrđuje i Aleksandra Koronaju: „Zlatna zora ne vrši uticaj samo u školama, prisutna je i u sportskim udruženjima. Tako direktno dopiru do mladih i šire svoje političke stavove.“ To se pokazuje kao uspešno, pre svega zbog osećaja bespomoćnosti. „Problem je“, zaključuje profesorka Koronaju, „to što političari ne slušaju mlade ljude. Oni ne shvataju da nije dovoljno da samo svake četiri godine organizuju izbore.“ Mnogi levičari su zato odavno odustali od nade u politički preokret. I tako ultra-desničarima polako prepuštaju grčku tradiciju demonstriranja.