„Depresija nije uzrok“

DW: Saopšteno je da je napadač iz Minhena bio na terapijama i imao „depresivna obeležja“. Kako se to može dovesti u vezu sa odlukom da posegne za oružjem i ubija ljude?

Georg Fidler: Najpre se mora reći da sintagma „depresivna obeležja“ služi da se opiše kako neko deluje drugima. Policija je pri opisu počinioca bila veoma oprezna. Jer depresivne crte nikako ne znače da neko pati od psihičke bolesti. A čak i ako je tako: depresija bi upravo bila prepreka da se izvrši ovakav pokolj. Jer oni koji pate od depresije agresiju usmeravaju prema sebi. Dakle ne možemo poći od toga da je depresija uzrok ili okidač za ovo nedelo.

Koliko su depresija ili depresivne crte prisutne u Nemačkoj?

Depresivne crte ima možda trećina stanovništva. Taj izraz je veoma širok: može da znači da neko živi povučeno, ima crne misli, optužuje sebe ili smatra sebe krivim za sve moguće. Tu dakle ima raznih faktora. Sve te karakteristike još ne moraju da znače da je određena osoba bolesna. Izraz „depresija“ se ovde koristi inflatorno. Stvarna depresija je teška bolest. Ona obuhvata simptome poput teških crnih misli, ranog buđenja i nesanice, i to sve tokom dužeg perioda od najmanje nekoliko sedmica.

Napadač je bio 18-godišnji Nemac iranskog porekla. Šta je tako mladog čoveka moglo da navede na strašan zločin?

Treba biti veoma oprezan tokom ocene ovog slučaja. Jedno je jasno: nedelo nije imalo samo jedan uzrok. Očigledno je počinilac bio na psihijatrijskoj terapiji. Dakle moguće da je psihičko oboljenje igralo ulogu, ali to samo po sebi ne može da objasni delo. Uvek se iznova kod ovakvih napada ukazuje na računarske igrice koje glorifikuju nasilje, a koje su tako omiljene među omladinom. Ali ni činjenica da je napadač igrao takozvane „pucačine“ ne može da bude jedino objašnjenje za ovaj izliv nasilja. Ko tako rezonuje, uprošćava stvari preko svake mere. Pozadina zločina je u pravilu daleko kompleksnija.

Ponekad se čuje i sintagma „prošireni suicid“. Šta se time misli?

Izraz znači da pojedinac u smrt povuče više ljudi iz svog okruženja. To može biti majka koja ubija svoju decu ili otac koji ubije čitavu porodicu pre nego što ubije sebe. U oba slučaja počinilac ima ludu predstavu da žrtve ionako ne bi mogle da žive bez njega. U takvim slučajevima na neki način se može govoriti i o altruističkom motivu. Ali napad u Minhenu nema takvih obeležja.

Da li Vas napad u Minhenu podseća na neke ranije napade?

Sličan primer je namerno obaranje aviona Džermanvingsa prošle godine. Pa i tu važi ono što sam rekao, da se delo pilota ne može svesti samo na depresiju. Prema mojoj proceni, on je imao teške karakterne crte u koje spada i „ludačko“ shvatanje okoline. Ako se vratimo nekoliko godina unazad, i počinilac iz Vinendena (17-godišnjak koji je 2009. u srednjoj školi ubio 15 ljudi i sebe, prim. red.) je bio na terapiji zbog depresivnog oboljenja. Ali u tu se moglo reći da je čitav niz faktora vodio nedelu, faktora koji nisu imali ništa sa depresijom. Jer psihijatrijska dijagnoza „depresija“ zapravo isključuje mogućnost takvih dela.

Vidite li vezu između raznih napada?

Upadljivo mi je bilo što je napadač iz Minhena posebno imao mlade ljude na nišanu. Grupa žrtava tako podseća na napad iz Vinendena. Čoveku odmah padne na pamet i napad iz Norveške. Pre pet godina je i ubica Anders Brejvik ciljao pre svega na mlade ljude.