Detinjstvo u senci rata i izbeglištva

Soba od četrnaest kvadrata, pogled na more. Super pozicija – kada bi se govorilo o „običnoj“ hotelskoj sobi. Ipak, tih četrnaest kvadrata u bivšem vojnom odmaralištu na hrvatskom primorju, novi su dom Mikija, petnaestogodišnjaka koji je zajedno s porodicom proteran iz BiH. To je okvir u kojem se odvija radnja romana „Ukulele jam“ Alena Meškovića. Roman je izvorno pisan na danskom, a preveden je na više evropskih jezika, uključujući i bosanski, hrvatski i srpski. Ovo je roman, kroz koji se istovremeno provlače teskoba u izbeglištu, pop i rok, prva seksualna iskustva, potraga jednog dečaka u pubertetu za samim sobom, ali i za bratom za koga se zna da je ostao negde u koncentracionom logoru.

Praizvedbi u pozorištu „Teater im Bauturm“ u Kelnu prisustvovao je i sam autor, koji je zadovoljan dramatizacijom njegovog dela. „Od samog početka sam imao dobar osećaj sarađujući s rediteljkom Doroteom Šreder. Ona je i sama tokom devedesetih radila kao humanitarac u izbegličkim logorima u Hrvatskoj, tako da je tačno znala o čemu pišem. Čini mi se da je zaista izabrala najbolje fragmente romana, koje je spojila u jednu celinu, s pravom merom između komičnih i tragičnih detalja“, kaže Mešković.

Tinejdžer s kasetofonom u rukama

Pretočeno u pozorišnu predstavu, ovo delo na sceni živi od energije samo jednog glumca – Jonasa Beka. Beku na sceni publika veruje i kada kao Miki priča o svojim drugovima u kampu, nedaćama i siromaštvu u izbeglištvu, ocu koji želi samo da se vrati kući, muvanju po plaži među turistima („Barem tu su svi isti, s vi su pobegli od nečega“), onda kada uživa slušajući Bijelo dugme ili Ajron mejden, očaju kada drugovi zbog početka novog rata u BiH, onog između Hrvata i Bošnjaka, jedan po jedan odlaze dalje – uglavnom ka Švedskoj, kada dobije prvi poljubac, ili kada konačno uspeva da skupi novac za toliko željeni ulazak u „hram“ – u rok klub Ukulele.

Priča o Mikiju mogla je da bude i priča o bilo kom gledaocu u publici – i tu se ogleda, kako univerzalnost ovog dela, tako i razlog zbog kojeg je publika Beka nagradila dugim aplauzom na kraju predstave. „Dugo i intenzivno sam se pripremao za ovu predstavu, proučavao istoriju bivše Jugoslavije. Toliko duboko sam zagazio u to da nisam bio siguran kako će to biti prihvaćeno, da li to nešto uopšte znači svim ovim ljudima? Da li ih ova priča uopšte pogađa? Veoma sam se radovao kada sam posle predstave sreo i troje ljudi iz BiH, koji su mi rekli da bi ovo mogla da bude i njihova priča“, kaže Bek.

Ono što je njega fasciniralo jeste Mikijeva nesalomljiva želja za životom koju „nije mogao da uništi ni rat, ni gubitak domovine, niti nestanak brata“.

Vremenska, prostorna i jezička distanca

Za autora Meškovića ključ za uspeh njegovog romana, ali i predstave je što je to delo pisano iz „žablje perspektive“, iz ugla gledanja jednog dečaka koji se nalazi u pubertetu i čije se odrastanje odvija „u senci rata i izbeglištva“. Sam autor je delo, koje je delimično autobiografsko, jer je i sam ratne godine proveo u sličnom izbegličkom kampu u Hrvatskoj, pisao na danskom. „Bila mi je potrebna ta distanca. Kako vremenska, jer sam knjigu napisao tek sedamnaest godina kasnije, tako i jezička. Sve to je dugo titralo u meni. Osim toga, kada čovek izabere jezik na kojem piše, onda bira i publiku. To je bila publika koja skoro ništa ne zna o tom ratu i to me teralo da budem jako precizan i koncizan. Tu nije bilo prostora za neko veliko žongliranje rečima i odlučio sam se za direktan jezik jednog šestnaestogodišnjaka.“

Juče BiH, danas Sirija

Roman „Ukulele jam“, baš kao i predstava, u stvari je krik protiv ideologije nacionalizma i militarizma, krik koji upozorava na bezbrojne sudbine malih, običnih ljudi koje je bujica rata otrgla iz njihovih domova, porodica, kruga prijatelja... Ali koji uporno pokušavaju da „zakrpe“ svoje duše i ponovo preuzmu kontrolu nad svojim životom i svojom sudbinom – ako ostanu živi.

Za „Teatar im Bauturm” inscenacija tog dela je na neki način i skretanje pažnje na hiljade tinejdžera iz Sirije, Iraka ili Avganistana koji i danas rizikuju svoje živote da bi se kao izbeglice domogli neke „obećane zemlje“ na Zapadu i počeli novi život.

Što se Mikija tiče, jasno je da on svoj novi život na kraju takođe vidi na Zapadu, u nekoj od skandinavskih zemalja. Da li je time okončana njegova potraga za sopstvenim „rok-klubom“ i novim, boljim životom? Alen Mešković o tome piše u svom novom romanu „Šator za jednu osobu“ koji je već objavljen u Danskoj.