Devedesete kao srpski evergrin

Četvorogodišnja opsada Sarajeva i, uopšte, ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, teme su koje su već dugi niz godina potpuno skrajnute u srpskoj javnosti. Pitanjem ratova i odgovornosti za ratne zločine bave se malobrojne nevladine organizacije, a domet njihovih saznanja i zaključaka je skroman. Svako je u svom taboru izgleda napisao svoju verziju istorije u kojoj su samo pripadnici sopstvenog naroda žrtve – to je odavno istoriografski i politički mejnstrim. Nije stoga čudno da je 25 godina nakon početka opsade Sarajeva od strane snaga bosanskih Srba u Srbiji obeleženo ćutanjem i sve sitnijim vestima o tom događaju.

Svakom svoja istina

Kako vreme odmiče, pogotovu sa aktuelnom vlašću koja vlada već pet godina, odnos prema ratu devedesetih se značajno izmenio, ističe Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. „Taj odnos nikada nije reflektovao ono što se zaista desilo, ali sada je to otišlo još dalje: rat u Bosni se tretira kao unutrašnji građanski rat u samoj Bosni ili kao oslobodilački rat Srba protiv bosanske dominacije“, kaže ona za DW.

Teze koje se čuju u Srbiji, dodaje, negiraju „sve ono što je dokazano u Haškom tribunalu“ i na druge načine. „U tom smislu se i aprilski početak opsade Sarajeva 1992. godine više pominje kao agresija na srpsku stranu.“

Da li je to čudno ako se zna da je kompletan srpski državni vrh sastavljen od bliskih saradnika Slobodana Miloševića? Nije, kaže Nenad Prokić, dramatrug i jedan od osnivača Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca: „To je deo istorije koji bi oni najradije da obrišu i zaborave. I tu se ništa nije promenilo u proteklih 25 godina“, kaže on za DW.

„Baš kao što se Aleksandar Vučić krio u onom videu na Palama sa mašinkom i beži iz kadra da ga ne snimi kamera, tako i sada beži iz kadra da ne kaže šta zaista misli. Ne verujem da je on zaista promenio svoje mišljenje. Čovek koji je davao toliko tona jednoj politici u Srbiji koja je uprskala stvar, sada i dalje beži od te kamere i onda nešto malo glumi sa Dodikom, malo sa Izetbegovićem, a sve to jako neubedljivo zvuči i ne daje nikakve nade za budućnost“, smatra Prokić.

Posledica rata u BiH su duboke razorile društveno tkivo i suživot koji je trajao vekovima, podseća Sonja Biserko. Tranzicija je neslavno propala, a stotine hiljada ljudi su otišle da se nikada ne vrate. Nenad Prokić kaže da se svet menja, dok sukobi Beograda i Sarajeva ostaju isti, a ljudi poput Izetbegovića, Vučića i Dodika „pričaju iste priče zbog sopstvenog džepa“.

Porazan Vučićev korpus

Javnost u Srbiji se stoga ponaša na sličan način: „Svi jednostavno beže od saznanja da je neko držao grad pod opsadom četiri godine. Koja to vojna doktrina drži grad u opsadi četiri godine i puca snajperima na taj grad?“, pita se Prokić. Korpus koji je Vučić okupio oko sebe je porazan danas, baš kao što je bio porazan i devedesetih i „preko 50 odsto onih koji su glasali za njega na proteklim izborima nema nikakvu ideju da promeni mišljenje o tome šta se zaista dogodilo u Sarajevu“.

Aktivistkinja za ljudska prava Aida Ćorović smatra da je propušten trenutak da se nešto više uradi na suočavanju sa prošlošću u regionu. „To je bio trenutak kada su političari sedeli sa nama zajedno na nekim regionalnim inicijativama, ali taj momenat je brzo prošao i mislim da će se teško vratiti. A to i ne čudi: u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj su na čelu država ljudi koji su ili učestvovali u kreiranju rata, ili su to njihovi biološki ili ideološki sinovi.“

Zbog svega toga Aida Ćorović ne očekuje da se dogodi iskakanje iz matrice u kojoj se broje samo sopstvene žrtve. „Paradigme se menjaju kada postoji politička volja. A to znači da se promeni i obrazovni sistem, govor u medijima, menja se i kompletna retorika. U ovom trenutku u regionu ne vidim nikoga ko je na to spreman.“

„Jedan neostvareni san“

Beograd je početkom devedesetih pokazao da u njemu ipak postoji i grupa ljudi koja se protivi ratnohuškačkoj politici. Beogradski krug je bila organizacija koja je okupila intelektualce različitih profila, na čelu sa profesorom Miladinom Životićem, i delovala je u praktično nemogućim uslovima tokom ratnih godina. I pored velikih pritisaka i medijske satanizacije uspeli su da održe čitavu seriju predavanja i javnih tribina sa gostima iz inostranstva i bivših jugoslovenskih republika u periodu od 1992. do 1995. godine.

Nenad Prokić kaže da je to bila „grupa dobronamernih ljudi, ali da su svi takvi ljudi i u Bosni i u Srbiji bili u manjini. Oni nisu uspeli da ta njihova dobronamernost bude zvanično mišljenje. Jako je lepo što je ta politika postojala, ali ona nije uticala ni na jednu od republika u bivšoj Jugoslaviji. To je bio samo jedan neostvareni san da se umesto tuče bavimo dijalogom.“