Dobra integracija, loša integracija
28. avgust 2017.
Multikulturalnost je mrtva, smatra Rus Kopmans. Holandski sociolog i stručnjak za migracije govori ono što zagovornici nemačke kulture dobrodošlice ne vole da čuju. U nedavno objavljenoj knjizi „Asimilacija ili multikulturalnost“ ovaj stručnjak dolazi do zaključka da loša integracija muslimana nije prvenstveno rezultat diskriminacije većinskog društva nego nedostatak volje useljenika da se asimiliraju.
Kopmans zahteva da prava došljaka zavise od njihovog ponašanja. Recimo više socijalnih prava imao bi onaj ko najpre zarađuje za sebe, poznaje jezik i ne krši zakon. Sociolog je istražio holandski i nemački pristup integraciji stranaca i došao do zapanjujućeg rezultata.
Kopmans primećuje da Holandija znatno manje zahtjeva od useljenika. Holandsko državljanstvo se dobija relativno brzo, zahtevi za poznavanjem jezika su manji, a dvojno državljanstvo nije problem. U Nemačkoj neke političke stranke i veliki deo javnosti traže sličnu „velikodušnost“ prema migrantima, ali se zapravi u praksi dešava suprotno, napisao je ovaj sociolog za Frankfurter algemajne cajtung u junu. I nemačka „čvrstina“ daje daleko bolje rezultate od holandske prekomerne otvorenosti, smatra on.
Doduše, u Nemačkoj je nezaposlenost i zavisnost od socijalne pomoći među migrantima dvostruko viša od stope među domicilnim stanovništvom. Ali u Holandiji je četiri puta više nezaposlenih migranata, a deset puta više njih ljudi zavisi od socijalne pomoći! Takođe u Holandiji, za razliku od Nemačke, daleko više migrantske dece napušta školu. U to se uklapa bolji rezultat u Nemačkoj kada se govori o kriminalističkim statistikama i stvaranju geta u gradovima.
Ovakvi rezultati se poklapaju i s aktuelnom studijom fondacije Bertelsman koja potvrđuje dobre integracione rezultate u poređenju sa drugim zapadnoevropskim zemljama, posebno na tržištu rada. To važi posebno za period pre izbjegličke krize. Prema rezultatima studije, 73 odsto dece rođene u Nemačkoj, čiji su roditelji muslimani, odrasta tako da im je nemački jezik na prvom mestu. Takođe je porastao i broj migrantske dece sa višim stepenom obrazovanja.
Marama kao prepreka za radno mesto
„Prema rezultatima navedene studije, 80 odsto Nemaca nema ništa protiv da mu komšije budu muslimanski migranti“, izjavio je Štefan Fopel, direktor fondacije Bertelsman. To je veći stepen prihvatanja nego u Austriji i Velikoj Britaniji. Nemci daleko veći problem imaju sa muslimanima koji svoju religioznost javno pokazuju. Fopel za DW kaže da je na tržištu rada posebno teško ženama koje nose maramu. Iako oko 60 odsto od 4,7 miliona muslimana u Nemačkoj radi puno radno vreme, tvrdo religiozni muslimani i dalje imaju manje šanse da nađu posao.
Muslimani u pet zemalja koje je analizirao Bertelsman su daleko religiozniji od proseka u celokupnom stanovništvu. Tako je u Nemačkoj religiozno 90 odsto muslimana (u poređenju sa 66 odsto u ukupnom stanovništvu), Austriji 94 odsto (81), Švajcarskoj 87 (81), Velikoj Britaniji 98 (57) i Francuskoj 95 (53).
To dobro zna i Boris Palmer, gradonačelnik Tibingena. Iako je viđeni član stranke Zelenih, o ovoj temi redovno iznosi drugačije mišljenje od partijske centrale i upozorava da je društvo opterećeno prijemom izbeglica. Snažno se zalaže za deportaciju svih kojima je odbijen zahtev za azil. U intervjuu za DW je ponovio da je integracija gotovo Sizifov posao ukoliko migranti iz islamskog sveta smatraju ženu bićem drugog reda, ne prihvataju nemački odnos prema homoseksualnosti i gaje drugačije „tradicije odevanja“, pod čim treba razumeti potpuno prekivanje žena burkom ili nikabom.
Takve izjave dugo su bile daleko od političkog mejnstrima. „Kulturu dobrodošlice“ s kraja 2015. i početka 2016. sada su, međutim, zamenile muke sa integracijom stotina hiljada novopridošlih izbeglica. Realna iskustva su korigovala početni naivno-pozitivni stav prema izbeglicama. To se lepo vidi na primeru Severnoafrikanaca koji su se posebno skoncentrisali na pokrajinu Severnu Rajnu-Vestfaliju. Čak 80 odsto onih koji su došli u poslednje vreme živi u toj pokrajini, veliki broj samo u njenog glavnom gradu Diseldorfu.
„Oni ne žele da rade“
Nakon napastvovanja žena tokom dočeka 2016. godine u Kelnu – a to je svega četrdesetak kilometara od Diseldorfa – vidno je pojačano prisustvo policije u diseldorfskoj četvrti Oberbilk koju zovu i „Mali Maroko“. Četvrt je dugo vremena smatrana centrom sastajališta kriminalaca. Vlasnici marokanskih radnji koji već dugo žive u gradu su i sami znali da zovu policiju. „Oni ne žele da rade“, kaže jedan stariji čovek poreklom iz Maroka: „Kada vide neki par da se ljubi na ulici, da se pije alkohol, na šta nisu navikli, postaju agresivni.“
Samo prošle godine je u velikim racijama registrovano 2.500 osumnjičenih osoba. Radi se o više od 4.000 krivičnih dela. U međuvremenu se situacija smirila, ali primer Diseldorfa pokazuje koliko su različite analize o stepenu integracije useljenika u Nemačkoj. Često i zbog toga jer se brkaju pojmovi. Jedan je odnos prema gastarbajterima, drugi prema deci migranata rođenoj u Nemačkoj i potpuni integrisanoj, treći prema novim izbeglicama, a četvrti prema onima koji se percipiraju kao „lažni“ tražioci azila.