Dok gledaš ambis u Rondi
5. oktobar 2019.
Naselja na planinskom lancu koji se spušta ka mediteranskom lučkom gradu Malagi i njegovoj rivijeri – Kosta del sol – odlični su izletnički ciljevi za sve kojima dosadi izležavanje na plaži. Međutim, ne zadržavamo se u obližnjim „belim selima“, hitamo ka Rondi, čudesnoj varoši u tom brdovitom delu Andaluzije.
Autoputem prevaljujemo primetan uspon pre nego što nas posle skretanja za Rondu iznenadi ulazak u grad koji ima otprilike 34.000 stanovnika. Udaljen je 50 kilometara od obale i 113 kilometara od Malage.
Spomenik biku
Najpre ugledamo ulicu koja se spušta naniže. Carrera Espinel je ukrašena lokalima i prodavnicama sa obe strane. Naravno, čuli smo da mesto nudi prizore od kojih zastaje dah, pa se sumnjičavo osvrćemo oko sebe, tražeći izuzetnost u običnoj, pospanoj španskoj varoši. Doduše, u sokacima i na trgovima baštice kafea i barova mame posebnim šarmom. Ali ono zbog čega smo došli smestilo se u samom centru na dnu ulice.
Pred arenom belih zidova stražari zver poetičnog imena Toro de lidia – Bik za borbu. Taj borbeni bik je razlog svetske slave ovog mesta. Arenu za borbu sa bikovima smatraju jednom od najstarijih i najlepših u Španiji. Ona je tu od početka 17. veka.
Porodica Romero je prenoseći veštinu toreadora sa oca na sina ustanovila pravila borbe koja su se prenela na celu Španiju. Neko vreme je izgledalo kao da će u 21. veku borbe sa bikovima moći da se vide samo u starim filmovima. Katalonija je koridu zabranila još 2010. I druge provincije su razmišljale o tome.
Ali Ustavni sud je 2016. obeshrabrio protivnike ritualnog ubistva bika – ili krvavog nabijanja toreadora na šiljak rogova – jer je časni sud ustanovio prioritet negovanja tradicije u odnosu na human odnos prema bikovima.
U Rondi se doduše više ne održavaju borbe u ranijem obimu. Ali zato spomenik bolje pozira turistima nego što bi to živi bikovi ikada umeli. „Korida je jedina umetnost u kojoj je umetnik u smrtnoj opasnosti“, zabeležiće Ernest Hemingvej u svom eseju o borbi s bikovima „Popodnevna smrt“.
Novi most nad ponorom
Kada sam prvi put sa Španskog trga stupio na Puente Nuevo – Novi most – i pogledao u dubinu, dole, prema reci Rio Gvadalevin, tih 120 metara litice su me potresli i zadivili u isti mah. Tada sam osetio istinu jedne od Ničeovih sentencija: „Ako dugo gledaš u ponor, ponor će se zagledati u tebe.“
Da, stajao sam na čvrstom, ali nešto je u meni smešnim pokretima ruku pokušavalo da održi ravnotežu kao arlekin na žici. Unaokolo, na liticama, načičkane kuće, čiji su se temelji odavno stopili sa stenama. Bivao sam i na višim vidikovcima, ali ne i na uzvišenijem.
Most je započet 1751, a završili su ga preko četrdeset godina kasnije. Kamene kocke su klesali u dubokom klancu ispod grada.
No, to nije jedini most koji je začikavao ponor na tom mestu. 1735. je španski kralj Filip II upravo tu izgradio jedan lučni most. Izgleda da kralj nije imao Hajrudina u građevinskoj ekipi, pa most u temeljima nije imao zapisanu dugovečnost, za razliku od onog u Mostaru. Posle svega šest godina, građevina sa lukom prečnika od 35 metara stropoštala se u klanac i u smrt povukla pedeset kraljevih podanika.
Poučen tim primerom, arhitekta Hoze Martin de Aldeuela, koji je bio i vrhovni majstor pri izgradnji Arene, uspeo je da uradi to što njegovom prethodniku nije pošlo za rukom. Njegov most stoji do danas.
Po nekim hroničarima se majstor Hoze odmah nakon završetka gradnje bacio sa mosta u ponor. Kažu da nije mogao da podnese misao da više nikada neće moći da stvori nešto toliko lepo. Uz dužno poštovanje uspomeni na njega, ipak moram da posumnjam da je Hoze us tvari oboleo od čežnje za ponorom. Naprosto je predugo – preko četiri decenije – gledao u njega.
Keltoiberi, Rimljani, Mavari
Prvo pominjanje grada zatičemo u rimskim izvorima. Osvajač Iberije poznat kao Scipion Afrikanac Mlađi podigao je tvrđavu na klancu koja se nazvala Arunda. Narednih pet vekova grad je bio u rukama Rima.
Kada je došao kraj Rimskoj imperiji kroz ova brda su, kao i drugde, tutnjale vojske Vandala, Alana i Sveva, a potom i Vizigoti. Nakratko je Vizantija obnovila rimsku vlast. Vizigoti su se vratili da spale grad. Slede mavarska osvajanja, utvrđivanje i obnavljanje grada. Preko sedam vekova andaluzijsko područje je u različitim formacijama pod mavarskom vlašću.
Poslednje muslimansko kraljevstvo na Iberijskom poluostrvu – Granada – utvrdilo je Rondu kao svoju zapadnu granicu. Zatim 1485. Ronda konačno dospeva u ruke katoličkog kralja koji muslimane iseljava, a one koji su pokazali diplomatsku suzdržanost pregovarajući o predaji naselio je u Sevilju, u kuće prognanih Jevreja.
Rondu naseljavaju katolički pobednici. Poslednji muslimani Ronde su proterani 1570. posle neuspešnog ustanka. Pored mavarskog starog grada nastaje novi, hrišćanski grad na drugoj strani klanca El Taho.
Zemljotres je 1580. uništio dobar deo Ronde. U eri španskog kolonijalnog sjaja grad nije ni luka ni važan trgovački centar, pa ne profitira od svetskog imperijalnog uspona Španije. Napoleonove trupe su posle dvogodišnjeg boravka u Rondi digli u vazduh tvrđavu i utvrđenja oko grada.
U španskom građanskom ratu građani su pokušali da odbrane Rondu od frankističke vojne sile. Septembra 1936. fašisti su tenkovima ušli u Rondu i streljali sve republikance koji nisu uspeli da se povuku iz grada.
U Hemingvejevom romanu „Za kim zvona zvone“ pojavljuje se i scena bacanja fašista sa mosta u provaliju, što, vele istoričari, odgovara ponekom stvarnom događaju u Rondi tokom Španskog građanskog rata.
Slavni fanovi mesta
Rajner Marija Rilke je u Rondi proveo nekoliko meseci godinu dana pre Prvog svetskog rata. Niz nezavršenih pesama iz njegove zaostavštine svedoči o tome. Započeta pesma „Tu šumi potok“ iz februara 1913 ima samo nekoliko stihova: „Tu šumi potok, a za tebe (koji ga slušaš) / on ne zna…“.
Verovatno je taj šum dolazio iz dubine klanca pod gradom. Hemingvej je u mesto došao 1923. „Jedino mesto na kojem su se mogli videti život i smrt, i to nasilna smrt, bila je arena, pošto su se ratovi okončali, a ja sam žarko želeo da odem u Španiju gde sam to mogao da studiram, jer takva smrt je jedna od tema o kojima muškarac može da piše“, zapisao je on deceniju kasnije.
Orson Vels je kao mladić proveo godinu dana u ovoj španskoj varoši i ljubav prema njoj ga je držala do kraja života. On je testamentarno odredio da njegov pepeo bude pohranjen u blizini Arene za borbu s bikovima u Rondi.
Francuski pisac Prosper Merime je radnju svoje novele Karmen, koja je izašla 1847, smestio u Rondu. Ali Žorž Bize je svoju svetski poznatu operu Karmen skoro tri decenije kasnije premestio u Sevilju. Više od veka kasnije Frančesko Rozi snima film Karmen koji kidnapovanu radnju vraća u Rondu.
Džems Džojs u svom kultnom i zamršenom romanu Ulis takođe spominje ovaj andaluzijski gradić.
Vladika u Rondi
I okolina Ronde nudi niz jedinstvenih stvari. U provinciji Malaga postoji više nekada mavarskih sela sa belim zidovima kuća i tesnim sokacima. Tu bi čovek mogao da pomisli kako se nalazi negde u Maroku, ali usred svakog od tih sela je posle rekonkiste nastala poneka gotička, renesansna ili barokna građevina. Ta protivrečnost je ovaj andaluzijski „Put belih sela“ – Ruta de los Pueblos Blancos – učinila jedinstvenom turističkom atrakcijom.
Ali Ronda je u tim krajevima jedna i jedina.
„Ko na brdo, ak’ i malo stoji, / više vidi no onaj pod brdom“, govori Njegošev lik, vladika Danilo. Naravno, metaforičko tumačenje – vladar vidi dalje od puka – jeste katkad tačno.
Ali u Rondi, na vidikovcu Mirador de Ronda, ovaj Njegošev dvostih je samo bukvalni opis stanja. Prođete li, sledeći pravac bikovog repa pred Arenom, kroz mali park izbićete na platformu koja ujedno predstavlja i kraj grebena na kojem se na 723 metra nadmorske visine sklupčala varoš.
Platforma ima balkon iznad ambisa sa ogradom od livenog gvožđa. Predeli koji su se pružili ka jugu, pod iskošenim suncem kasnog popodneva, planine Grasalema i Njieves te vinogradi u dolini, obuhvaćeni zadivljenim pogledom iz tog orlovskog gnezda, pomognu vam da se setite kako je izgledalo kada ste sanjali da letite. To je pravi trenutak da sami sebi priznate: Vredelo je prevaliti ovoliki put.