Dosadni izbori u uzbudljiva vremena
23. septembar 2017.
Deluje izvesno ko će biti kancelar(ka), ali neizvesno u kojoj koaliciji. Poslednja ispitivanja javnog mnjenja ostavljaju tri realne opcije u igri, barem matematički. Kao najizvesniji se pominje nastavak takozvane Velike koalicije demohrišćana Angele Merkel i socijaldemokrata njenog glavnog rivala Martina Šulca, mada mnogi upozoravaju da bi taj potez dalje srozao SPD. Druga opcija bi bila takozvana koalicija Jamajka koju bi činile stranke u boji zastave te zemlje: crni (demohrišćani), žuti (Liberali) i Zeleni, ali je malo verovatno da će ovi poslednji – takođe suočeni sa slabim rezultatom – pristati na niz kompromisa kako bi učestvovali u vlasti. Treća opcija je najizvesnija ukoliko je matematika dopusti – saradnja samo demohrišćana i Liberala (FDP).
Pravo glasa ima 61,5 miliona Nemaca, a veliki broj njih je već glasao unapred, pismom. Prošli put je tako glasao svaki četvrti birač koji je izašao na izbore. Biračka mesta se zatvaraju u nedelju u 18 sati, a već pet minuta kasnije će po pravilu precizne izlazne ankete pokazati kakav je odnos snaga. Izbori su naravno glavna tema u nemačkoj štampi:
„Sa svih strana se jadikuje da je kampanja bila dosadna“, piše Frankfurter noje prese. „Bez velikih sukoba, bez debate u kojem pravcu treba da se razvija društvo, bez predložaka za nova rešenja gorućih pitanja u sve komplikovanijem svetu. Niša o Evropi, ništa o digitalizaciji, ni tema socijalne pravde nije se probila. Sve je to tačno, ali: kako CDU i SPD mogu uopšte da se glože kada su u prethodne četiri godine vladali rame uz rame i imali dovoljno prilika da sprovedu ono što hoće?
Četiri godine Velike koalicije značile su održavanje postojećeg i upravljanje, ali retko i kreaciju. Nadajmo se dakle da ćemo ubuduće ponovo imati sposobnu Vladu i prodornu opoziciju. Nadajmo se da će konačno biti svađe o bitnim pitanjima budućnosti i odgovorima na njih. Nadajmo se da neće biti neophodna još jedna Velika koalicija“, piše frankfurtski list.
Bečki dnevnik Prese piše: „Jedva se čekalo na kraj najdosadnije izborne kampanje od 1949, a sada jedno znamo bez sumnje: Merkelova će ostati nemačka kancelarka. Izazivač Šulc ni u tragovima nije uspeo da probudi raspoloženje za promenu. U direktnom TV duelu – jedinom koji je crna sunčeva kraljica dopustila – bivši šef Evropskog parlamenta nastupio je više kao budući ađutant Merkelove nego kao njena snažna alternativa. Očigledno su Nemci u dovoljnoj meri zadovoljni svojom šeficom Vlade. Za to imaju dobre razloge. Najvažniji privredni pokazatelji su u najboljem redu. Nemačkoj ide dobro i većina građana je u doba Trampa s pravom ponosna na međunarodni format njihove kancelarke.“
U austrijskom dnevniku se dalje navodi da nezadovoljstvo ipak postoji i da će ga, posebno na istoku zemlje, okupiti desničarska Alternativa za Nemačku (AfD). „Ako Merkelova ne želi da o njoj u udžbenicima istorije ostane jedino zapisano 'AfD' i 'izbeglička kriza', u svom četvrtom mandatu će morati da pređe sa automatskog pilota na pravo kormilarenje. Ima više nego dovoljno posla u Nemačkoj i Evropi. Njeni prethodnici Šreder i Kol ostaće zapamćeni po istorijskim promenama: socijaldemokratski kancelar po dalekosežnoj reformi tržišta rada, a crni džin po ponovnom ujedinjenju Nemačke. Po čemu ćemo pamtiti Merkelovu?“
Kolumnistkinja levičarskog Tagescajtunga Betina Gaus piše da bi desničarski AfD mogao da bude treća najjača partija, ali da to (još uvek) nije razlog za paniku. „Desničari, populisti i ribari ljudskih duša u značajnom broju postoje u skoro svim parlamentarnim demokratijama. Deset, osam ili čak dvanaest odsto glasova za njih ne ugrožavaju sistem. Jer to istovremeno znači da oko 90 odsto građanki i građana ne glasa za desničare. I za to imaju, valja pretpostaviti, dobre razloge.
Eh kada bi to moglo da se objasni vodećim političarima demokratskih partija i urednicima televizija! Naime, da oni nisu vodili kampanju pretežno upravo oko tema koje forsira AfD – tek pred kraj kampanje se to promenilo – onda ni desničari ne bi dogurali dovde. Socijalni problemi, obrazovanje, energetska i vojna politika, budućnost EU: sve to i mnoge druge teme bile su poslednje rupe na svirali. Umesto toga pričalo se o izbeglicama, unutrašnjoj bezbednosti, terorizmu, kriminalu. Vazda neka drama. AfD je usmeravao čitavu političku klasu.“
Hamburški Abendblat komentariše očekivanu izlaznost koja bi mogla da bude oko 75 odsto. To bi bilo nešto više nego prošli put, ali daleko manje nego 1976. kada je glasalo 91,1 odsto ljudi. Komentator ovog lista Matijas Iken za to krivi neprestana istraživanja javnog mnjenja (objavljuju se najmanje jednom sedmično).
„Izbori su izgubili čar. Nije to zbog niskih stolica iza glasačkog paravana, zagušljivih prostorija ili čekanja u redu – magija je nestala zbog stotina anketa. Ljudi sada svakodnevno čitaju o novim ispitivanjima javnog mnjenja, koja se uglavnom razlikuju u decimalama, pa gube volju ne samo da isprate uzbudljivo izborno veče, već i za izbore generalno. Savezni izbori su sada kao krimi-romani pre čijeg izlaska bi sve novine objavile ko je ubica. Ko još to želi da čita?“
Pri tome se, kritikuje dalje Iken, postavlja pitanje „da li demoskopi mere raspoloženje ili ga stvaraju. Ljudi su skloni da se stave na stranu pobednika: to koristi onome ko vodi, a pratioce gura nadole. Interesovanje pada kada deluje da nema šanse za promenu. Tako su najdramatičnije izborne kampanje iz 1972. i 1976, ali i 1998. donele najbolje posećene izbore. Ali 2013. je pao i poslednji tabu – do tada je važio prećutni sporazum da se u poslednjoj sedmici pred izbore ne objavljuju nove ankete. Od tada su brojke pregazile zemlju. Pre četiri godine je skoro svaki treći birač ostao kod kuće – između ostalog i zbog ubeđenja da su demoskopi ionako odavno odlučili.“
priredio Nemanja Rujević