Država uhapšenih pitanja

Najneugodnija pitanja u Turskoj postavljaju strani novinari. Za to postoje dva razloga:

Prvi: Predstavnici turske vlade se ne sastaju s pravim novinarima. Tako predsednik Erdogan već nekoliko godina nije razgovarao ni sa jednim novinarem od kojeg može da očekuje neugodno pitanje. Pozitivan odgovor na zahtev za intervju dobili su samo oni novinari koji podržavaju njegovu politiku i koji mu postavljaju „jednostavna“ pitanja.

Drugi: Čak i kada bi neki novinar na nekoj konferenciji za štampu nehotice postavio neugodno pitanje, on bi bio izgrđen od onoga kome bi ga postavio i zbog toga bi izgubio posao.

Stranim novinarima je lakše

Upravo zato je stranim novinarima, koji se nakon postavljenih pitanja vraćaju svojim kućama, mnogo jednostavnije da postave i neugodna pitanja. Mada ih odgovori koje dobijaju ne mogu zaista zadovoljiti.

Erdogan i njegovi ministri reaguju na neugodna pitanja šablonskim odgovorom: „Kad bi Turska bila represivna država, onda vi ne biste ni bili u prilici da postavite takva pitanja.“

Međutim, o istinskoj slobodi medija može biti reči samo onda kada se mogu postaviti pitanja, a da se u odgovoru koji dobijete ne mogu pronaći skrivene pretnje. Čak i u represivnoj državi se, s vremena na vrijeme, ponekad mogu postaviti neugodna pitanja – samo je teško proceniti šta će posle toga nekome da se desi. U takvom sistemu svako neugodno pitanje ima svoju cenu i malo novinara se izvuče, a da je ne plati.

„Uhapsite ih!“

Primjer: prošle godine je guverner Šanlijurfa, grada na jugoistoku Turske, držao konferenciju za novinare. Neki novinari su izneli da su brojni stanovnici zabrinuti i uplašeni zbog prisustva pripadnika IS u gradu. Guverner je odmah prekinuo konferenciju i naredio prisutnim policajcima: „Uhapsite ih!“ Trojica novinara su uhapšena.

Ubrzo nakon toga ispostavilo se da je jedan od trojice uhapšenih radio za stranu medijsku kuću. Pljuštale su kritike iz inostranstva i vlasti su bile prisiljene da oslobode novinare uz obrazloženje da su privedeni zbog rutinske kontrole isprava. Jedan od tih novinara je bio Deniz Jučel, dopisnik lista „Velt“.

Isti taj kolega se, sedam meseci kasnije, ponovo našao na nišanu, ovoga puta zbog bivšeg premijera Davutoglua. Na jednoj konferenciji za štampu premijera Davutoglua i kancelarke Merkel, Jučel je pitao šta Davutoglu misli o tvrdnjama da turske vlasti ubijaju i civile tokom antiterorističkih operacija. To je pitanje koje se njegove turske kolege nisu usudile da postave.

Umesto da odgovori, Davutoglu je optužio novinara da pokušava da iznese politički stav kao da je treći premijer u sali. Da, naveo je Davutoglu, on poštuje i takve novinare. A onda je kontrirao uobičajenim šablonskim odgovorom: „Mogućnost da turskom premijeru postavite takvo pitanje, znak je slobode štampe u Turskoj.“

Međutim, to nije tačno! Ne može se govoriti o slobodi štampe u zemlji u kojoj čak i postavljanje pitanja zahteva hrabrost. Osim toga, kolega Jučel je sledećeg dana u listovima bliskim vladi okarakterisan kao „simpatizer pokreta PKK“ koji je premijeru postavljao sramna pitanja.

Najnovija žrtva takvog shvatanja nezavisnih medija, po kome se misli da su novinari nekakvi portparoli, bio je tim DW koji je vodio intervju s turskim ministrom za sport. Nakon završetka intervjua, snimak je jednostavno – konfiskovan. Verovatno je Ministarstvo sada već iritirano zbog brojnih kritika koje su usledile, iako ni u snu nisu ni pomislili koliko je apsurdan bio njihov potez.

Slučaj koji rasvetljava stanje

Kao što je to navelo i Udruženje novinara Turske, ovaj slučaj je dovoljan da ukaže na velike razlike između međunarodnih novinarskih standarda i stanja koje vlada u Turskoj.

Povodom tog neugodnog događaja, želim da poručim nemačkim kolegama: Dobrodošli u Tursku! Nadam se da sada bolje shvatate šta iz dana u dan doživljavamo mi u „državi uhapšenih pitanja“. I zaboravite na vaše snimke. Nećete ih nikada više dobiti.

Ministar sporta bi u stvari trebalo da uputi izvinjenje zbog svog ponašanja. To bi možda doprinelo da funkcioneri na vlasti ubuduće dva puta razmisle pre nego što od novinara zaplene materijal.