Džezer Betoven

Peta simfonija - često se naziva i Simfonija sudbine - najpoznatije je delo Ludviga van Betovena. Premijerno je izvedena u Beču 1808. godine pod dirigentskom palicom samog Betovena koji tada imao 38 godina. Publika nije bila oduševljena. Betovenova muzka zvučala je drugačije, slušaocima je bila strana.

Muzičar koji je sledio svoja osećanja

Betoven je rođen 1770. godine u vreme kada je muzika predstvaljala samo zvučnu kulisu i služila samo za razonodu. Betoven je komponovao sonate, klavirske koncerte, simfonije i njegova muzika nije trpela sporednu ulogu. Naprotiv zahtevala je svu slušaočevu pažnju.

„Betoven je bio prvi muzičar koji nije pisao po narudžbi. Nije poput Hajdna i Mocarta svirao za crkvu i plemstvo nego je u prvi plan stavaljao svoja osećanja, a samim tim i utro put romantizmu“, kaže Markus Šinkel, džez pijanista u Betovenovom rodnom gradu, Bonu. Ovaj muzičar smatra da bi Betoven bio sjajan džez muzičar.

„Kao Mocart i mnogi njegovi savremenici, i mnogo kompozitora koji su došli posle njega, sjajno je improvizovao, samo što se to tada nazivalo fantazijom. Reč je o sposobnosti da u trenutku bez nota, jednostavno slobodno svirate. On je to radio upravo na način na koji to danas rade brojni džez muzičari.“

Klavirsko čudo

Betoven nije imao jednostavan život. Njegov otac je želeo, po uzoru na Mocarta, da od njega napravi čudo od deteta. Ludvig je od malih nogu morao da sedi za klavirom. Prvi put je javno nastupio, najavljen kao klavirsko čudo, sa sedam godina. Kada je imao 17 godina umrla mu je majka za koju je bio vrlo vezan. Njegov odnos prema ocu, alkoholičaru, bio je distanciran.

Betoven je veći deo života proveo u Beču, gde je vrlo brzo postao poznat. Plemići su prepoznali njegovu genijalnost i podržavali ga ceo život. 1810. godine bio je na vrhuncu slave i pored toga što nije dobro čuo, a stanje mu se pritom stalno pogoršavalo. Devet godina kasnije bio je potuno gluv, ali je nastavio da komponuje. 1824. godine završio je Devetu simfoniju, koja je danas poznata po poslednjem stavu u koji je uveo stihove iz "Ode radosti".