Džihadisti ni izdaleka nisu pobeđeni

Teroristi su koristili ljude i kao živi štit. I pored toga, kada je šef iračke vlade Hajder al Abadi pre nekoliko dana pomalo preuranjeno najavio „oslobađanje“ tog grada od pripadnika takozvane „Islamske države“ (IS), njegovim stanovnicima nije bilo do slavlja.

Razlog za to bi mogle biti i borbe između iračke armije i IS koje u nekim delovima grada i dalje traju. Izlazak na ulice zbog slavlja je još uvek ravan samoubistvu. Doduše, desilo se nešto drugo: mnogi građani su pobegli od sopstvenog „oslobađanja“.

Bekstvo od sopstvenog „oslobođenja“

Od početka iračke vojne ofanzive na Faludžu 23. maja, grad je napustilo oko 80.000 ljudi. 30.000 ljudi je – prema procenama norveških posmatrača – pobeglo tek posle zvaničnog „oslobođenja“ grada prošlog petka (17.6). Ti ljudi sada, u katastrofalnim higijenskim uslovima, van grada čekaju svoju dalju sudbinu. Premijer Abadi sada namerava da zauzme i milionsku metropolu Mosul kao sledeći i posledni bastion IS u Iraku.

Jedna stvar je pozitivna: „kalifat“ se ljulja – bar na svojim glavnim područjima. IS će verovatno za nekoliko dana ili nedelja biti potisnuta iz Faludže. Iz gradova Tikrita i Ramadija je oterana još pre nekoliko meseci. U susednoj Siriji pa čak i u Libiji, područja pod kontrolom IS su takođe pod vojnim pritiskom, iako stalno ima i jakih protivudara, i ne izgleda da će uskoro doći do vojnog poraza IS. Čak i ako izgubi kontrolu nad određenim područjima i rutama za šverc i nabavku oružja, IS će još dugo biti u stanju da širi strah i užas u formi terorističkih napada – ne samo na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, već i u SAD i Evropi.

Vojna borba protiv IS – posebno kopnenim snagama – svakako je neophodna i svaki njen uspeh treba pozdraviti. Ali, ona će imati ograničenu vrednost sve dok se ne reše i sukobi koji nisu u prvom planu. Na primer, većina ljudi iz Faludže nije pobegla samo pred IS i stalnim borbama. Mnogi su pobegli i iz straha od osvetničkih akcija ili proizvoljnih napada šiitskih paravojnih formacija. A one ne važe za manje brutalne. No, i pored toga što nisu na dobrom glasu one bi, uz otvorenu podršku Irana, mogle da imaju glavnu ulogu u kopnenoj ofanzivi na Faludžu, ukoliko SAD paralelno budu izvodile vazdušne napade. Šiitske grupe ne bi učestvovale samo u borbama u unutrašnjosti grada.

Iran i Saudijska Arabija imaju neslavnu ulogu

Šefu vlada Abadiju – koji je i sam šiit – dosad nije uspelo da zadobije dovoljno poverenja sunitske manjine, koja je za vreme vladavine Sadama Huseina bila privilegovana, a posle toga namerno marginalizovana. Za to on nema dovoljno snage, a možda ni političke volje. Već sada se vidi da će marš na Mosul povećati napetosti između etničkih grupa. To uključuje i Kurde, koji sa svojim jedinicama učestvuju u ofanzivi, pa će zato kasnije i oni učestvovati u političkim i ekonomskim razgovorima. Zbog toga treba računati sa daljim talasima izbeglica i još većim patnjama.

Sve to pokazuje da se ne radi samo o IS. Uvek se radi i o konkretnim sukobima oko vlasti i raspodele dobara. Strane koje učestvuju u sukobima namerno se koriste i verskim i etničkim argumentima kako bi obezbedile sebi podršku određenih grupa ili plemena. Sirijski režim, različite sirijske opozicione grupe, kurdske Pešmerge ili šiitske grupe u Iraku – svako vuče na svoju stranu. Posebno neslavnu ulogu u tome imaju konkurentske regionalne sile Iran i Saudijska Arabija. Umesto da utiču na smirivanje situacije, one i same podstiču verske sukobe.