Egzodus iz Nagorno-Karabaha – pobegli da bi preživeli

Ljudi beže kako god mogu, u automobilima, kamionima i autobusima ili na traktorima. Na zadnjem sedištu automobila često se stiskaju i više od četiri osobe. Mnoge žene i deca plaču. Sve što su mogli da ponesu ugurali su u automobil. Ono što je bilo preveliko za prtljažnik, spakovali su na krov. Za mnoge je samo jedno na pameti: otići što pre. Narine Šakarjan, baka četvoro unučadi, priča: „Dovde nam je bilo potrebno 24 sata. Deca su bila gladna i plakala su. Nismo ništa jeli.“

Goris, gradić na jugu Jermenije, okružen je brdima. Ima nešto više od 23.000 stanovnika to je regionalni industrijski centar pokrajine Sjunik. Ali sada je Goris postao centar masovnog egzodusa Jermena iz Nagorno-Karabaha. Proteklih dana tu je stiglo na hiljade ljudi.

Registrovati, ispitati potrebe, slati dalje

Goris se nalazi 30 kilometara od Kornidzora, prvog cilja izbeglica iz Nagorno-Karabaha. U brdskom pejzažu ističu se četiri bela šatora. Iako situacija na prvi pogled deluje haotično, kad se pažljivije pogleda vidi se da je tu sve relativno dobro organizovano. Dobrovoljci unose podatke u računare i pokušavaju da saznaju šta je izbeglicama potrebno. Pitaju ih da li imaju mogućnost da se privatno smeste u Jermeniji. Možda kod rođaka ili poznanika…

One koji nemaju nikoga šalju u hotele u Gorisu, a odatle se kasnije odvoze dalje. Ali, ne pre lekarskog pregleda. Valeri Hajrapetrjan sedi nakon registracije na stolici u šatoru Crvenog krsta. U levoj ruci drži štap. Svako malo briše suze. Saradnik Crvenog krsta sagnuo se prema njemu, nudi mu vodu i nešto da pojede. Valeri odmahuje rukom i pokazuje na porodicu sa decom. Medicinar mu pregleda noge. Na obe potkolenice pronalazi rane koje dezinfikuje i lepi flastere. Valeri odbija svaku drugu medicinsku pomoć. Na kraju ga prate do autobusa za Goris.

Bes i patnja

Mnoge izbeglice ne žele da razgovaraju sa novinarima. „Sklonite tu kameru! Prestanite da fotografišete! Već dovoljno patimo, a vi se naslađujete našom nesrećom“, viče jedan muškarac iz autobusa punog izbeglica. Deca i žene u tom autobusu jecaju i glasno plaču. Drugi reaguju ljutito kad čuju ruski jezik. „Izdajice! Vi ste nas izdali! Putin je ubica“, dovikuje jedna žena reporteru koji govori ruski.

Neki ipak žele da govore. Žele pričati o svojoj patnji. Valeri Hajrapetrjan za DW priča šta je doživeo: „Azerbejdžanci su u naše selo ušli ujutro. Ljudi su pokupili samo ono što su mogli da nose, a neki nisu uspeli ništa da ponesu. Mnogi nisu već duže vreme ništa jeli. Jedan čovek se onesvestio od gladi.“

Jedna žena s troje dece kaže: „Hvala ruskim mirovnim snagama. Oni su nas smestili na aerodromu u Stepanakertu. Dali su nam da jedemo i pijemo. Pritom oni sami nisu ništa jeli, nego su se pobrinuli da svi mi nešto dobijemo. Onda su nas dovezli ovde, u Kornidzor.“

Jedna majka priča da su njena deca doživela traumu posle bekstva: „Mi nismo pobegli da bismo živeli, nego da bismo preživeli. Noćas je bilo nevreme i grmelo je. Moja najstarija ćerka se probudila i počela histerično da plače. Jedva sam je smirila. Sve vreme je ponavljala da moramo i odavde da odemo, jer će doći Azerbejdžanci. Da će i ovde biti rata!“

Uskoro neće biti Jermena u Nagorno-Karabahu?

Još nisu svi Jermeni pobegli iz Nagorno-Karabaha. Procenjuje se da je tamo pre azerbejdžanske vojne akcije 19. septembra živelo oko 120.000 Jermena. Prema podacima vlade Jermenije, u međuvremenu je odatle pobeglo 65.000 ljudi.

Nakon najave da će pokrajina Nagorno-Karabah prestati da postoji nakon 1. januara 2024, jermenski premijer Nikol Pašinjan je objavio: „Naša analiza pokazuje da idućih dana u Nagorno-Karabahu više neće biti nijednog Jermena.“

Rođaci izbeglica koji žive u Jermeniji veoma su zabrinuti. Jedan muškarac priča da već 24 sata nema kontakt sa svojom sestrom. Samo zna da su njenu porodicu u evakuisale u Stepanakert ruske mirovne jedince. „To je već drugi put da moraju da napuste svoju kuću, zadnji put je to bilo 2020. godine. Jednostavno, nemam reči da izrazim kako se osećam. Samo želim da ona bezbedno dođe ovde“, kaže on za DW.

Rusija – mesto nade

Jedna izbeglica koja ne želi da kaže kako se zove priča o tome šta planira: „Ne želim da ostanem u Jermeniji. Sve što sam imala morala sam da ostavim. Želim da počnem novi život, za moju decu. A to ne želim u Jermeniji. Odselićemo se u Rusiju! Tamo Azerbejdžanci ne mogu da dođu do nas!“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.