Egzodus lekara iz Srbije?

Odlazak stručnih kadrova iz Srbije u pojedinim segmentima poprima zabrinjavajuće razmere, ali jedan od glavnih problema ostaje nemogućnost da se utvrde tačne razmere fenomena emigracije. Nedostatak precizne statistike sa jedne strane omogućava vlastima da minimiziraju problem odlaska obrazovanih ljudi, a sa druge dovodi do toga da se umesto činjenicama često barata proizvoljnim utiscima.

Ono što se zna je da najveću šansu na zapadnom i svetskom tržištu imaju stručnjaci informativnih tehnologija, programeri, inžinjeri raznih specijalnosti, a velika potražnja je i za lekarima i medicinskim osobljem. Taj veliki pritisak na medicinsku struku je uslovio i gomilu katastrofičnih naslova u srpskim medijima. Problem odlaska medicinara iz Srbije svakako postoji, a o razmerama i posledicama tih odlazaka za DW razgovaramo sa doktorom medicine Milanom Dinićem, direktorom Lekarske komore Srbije (LKS).

DW: Odlazak lekara i medicinskog osoblja iz Srbije se često u srpskim medijima naziva egzodusom. U tom smislu postoji i bojazan građana kako „neće imati ko da ih leči“. Da li je ta bojazan opravdana?

Dr Milan Dinić: Ne. Zaista mislim da takav strah nije opravdan i utemeljen u realnosti. Srbija ima oko 30.000 lekara i na populaciju od nekih sedam miliona ljudi to je sasvim dovoljan broj. Ali, ono što jeste zabrinjavajuće jeste starosna struktura lekara, i to je ono o čemu bi trebalo da se povede računa prvenstveno zapošljavanjem mladih ljudi i blagovremenim obnavljanjem kadrova. Odnosno, ne bi trebalo čekati da neko ode u penziju pa da se tek onda neko primi na njegovo mesto, prvenstveno zbog adekvatnog transfera znanja i iskustva.

Šta su glavni razlozi za odlazak lekara i medicinskog osoblja iz Srbije, po onome što vi znate i po onome što oni sami navode kao razloge?

Na osnovu mojih saznanja definitivno postoji više razloga. Jedan je stručno usavršavanje, znači mogućnost bavljenja vrhunskom medicinom, zatim finansijski razlozi, zasnivanje porodice...Ima zaista različitih motiva i razloga i to je nešto na šta svako ima pravo.

Kad ste pomenuli stručno usavršavanje, često se moglo čuti da je neodobravanje specijalizacija jedan od glavnih razloga odlazaka lekara?

To jeste bio veliki problem koji smo mi imali kao zemlja, i on je za nama. U proteklih osam godina procena je bila takva da mi imamo previše lekara specijalista, i u tom periodu nisu odobravane specijalizacije, ili su odobravane u jako malom broju. To je napravilo jednu prazninu od osam godina u edukaciji ljudi, koja se sada prevazilazi posebnim merama i intenzivnim upućivanjem ljudi na školovanje i doškolovavanje. Jer, vi danas u Srbiji zaista imate apsurdnu situaciju da nemate nijednog nezaposlenog lekara specijalistu, a imate nezaposlenih 1500 lekara opšte medicine. U pravu ste, problem jeste nastao zbog toga, ali poslednje 3-4 godine se pokušava da se nadoknadi propušteno za tih osam godina i da se popuni ta praznina u edukaciji kolega.

Koliko su niske zarade u zdravstvu razlog za emigraciju medicinara?

Zarade defitivno jesu jedan od razloga, i mi ih ne možemo ignorisati kao jedan jako bitan faktor. Ali, kada su lekari u pitanju oni dodatnu pažnju posvećuju načinu na koji obavljaju svoju delatnost, a to znači da se trude da to bude na najbolji mogući i najkvalitetniji način. U Evropi imate više mogućnosti da se na jedan kvalitetniji način bavite medicinom, pre svega kada su uslovi rada i oprema u pitanju. Mislim da je i taj problem prepoznat od strane države, jer se sve više investira u zdravstvo, kako u infrastrukturu tako i u opremu. Finansije su mnogo širi problem države u svim delatnostima, i sada se nekim promena zakona planira i povećanje plata u zdravstvu.

Problem je nastao i što su ranije te zapadne zemlje štitile svoje tržište radne snage, i vi niste mogli tako lako da odete u Nemačku kao lekar. Danas je Nemačka otvorila svoje tržište, prvenstveno u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, gde postoji nedostatak zdravstvenih radnika. Skidanjem tih barijera vi ste sada otvorili jedno ogromno tržište sa daleko povoljnijim finansijskim uslovima, i to je pogodilo sve zemlje Istočne Evrope. Mi smo skoro bili na nekom evropskom sastanku, i iste ili slične probleme kao Srbija imaju Poljska, Češka, Rumunija, Bugarska, Hrvatska- zato što jednostavno ne mogu da se takmiče sa, recimo, Švajcarskom ili Nemačkom.

Ako već govorimo o konkretnim zemljama, u koje zemlje najčešće odlaze medicinski radnici iz Srbije?

Statistika, koju se mi trudimo da vodimo, na osnovu nekih indirektnih pokazatelja kakav je sertifikat o dobroj praksi koji izdaje Lekarska komora, pokazuje da su to najčešće Nemačka, Švajcarska i Norveška. Naravno, možemo govoriti i o zemljama poput Bosne i Hercegovine i Crne Gore, ali to su više aktivnosti koje su vezane za rad vikendom, ili u okviru nekih slobodnih dana koje imaju. Postoji i tenedencija odlaska na privremeni rad u zemlje kao što su Katar i Saudijska Arabija, ali to su vremenski oročeni ugovori i lekari tamo odlaze na tri meseca, ili šest meseci, pa se onda vraćaju.

Navodno je veliki pritisak na hirurge, pedijatre, anesteziologe i radiologe. To su stručnjaci koji se ne mogu zameniti preko noći?

Ne mogu da vam dam proveren podatak za koji mogu da garantujem. Mogu da vam kažem nešto što je moja procena, a ona je da više odlaze mladi lekari, lekari opšte medicine. Oni još nisu zasnovali svoju porodicu, i u nekom su periodu života kada su verovatno mobilniji i lakše menjaju mesto boravka. A lekari o kojima vi govorite, afirmisani stručnjaci, oni češće odlaze u zemlje koje sam pomenuo, recimo Arapskog poluostrva, gde odlaze na ograničen period, ostvare neku zaradu, i onda se vraćaju.

Lekarska komora Srbije izdaje i sertifikate lekarima koji žele da odu u inostranstvo. Koliko takvih sertifikata izdate godišnje i koliko se na osnovu tih sertifikata mogu pratiti migracije lekara?

Sertifikati dobre prakse su praktično potvrda da niste osuđivani pred Sudom časti Lekarske komore Srbije, odnosno da niste napravili neki etički prekršaj, ili se na neki drugi način ogrešili o lekarsku profesiju. Taj podatak nije potpuno pouzdan, jer vi imate 50 posto zemalja Evropske unije koje ne traže taj sertifikat. Ukupno se u LKS, i to je prosek u poslednje tri godine kako se to prati, izda oko 800 sertifikata godišnje. Ali, ti sertifikati se izdaju i za privremeni rad, ali isto tako i za ljude koji odlaze i koji se trajno iseljavaju. Ljudi traže taj sertifikat i u nameri da tako kažem okušaju sreću predajom dokumentacije, a sertifikat im je potreban. Pitanje je od svih ljudi koji su uzeli sertifikat, sa idejom da odu recimo u Nemačku, koliko je njih je zaista i realizovalo taj proces do kraja.

Možda bi ovde trebalo napomenuti da svake godine sa Medicinskog fakulteta stigne 1100 novih lekara. Istovremeno oko 1000 lekara svake godine ode u penziju. Ako, na primer, pretpostavimo da svih 800 lekara koji uzmu sertifikat ode u inostranstvo, to bi značilo da dobijamo svega nekih 300 novih lekara. Ali, kao što sam već rekao to najverovatnije nije tako jer ne odu svi koji uzmu sertifikat u inostranstvo.

Šta je ono što država čini da se smanji broj odlazaka zdravstvenih radnika u inostranstvo iz Srbije?

Mogu pozitivno da se izrazim o svemu što se radi u proteklih godinu dana, koliko sam i ja na ovom mestu, i o tome mogu da govorim. Postoji u ovom trenutku veliki projekat vezan za plan i program kadrova u Srbiji za narednih deset godina. To je projekat pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja, a uključene su profesionalne komore zdravstvenih radnika, Institut Batut, medicinski fakulteti, Republički fond zdravstvenog osiguranja, i radi se predikcija koliko lekara će narednih godina otići u penziju, kolike su potrebe stanovništva, i na osnovu toga plan obrazovanja i zapošljavanja ljudi. Sa druge strane je pomenuti deo o ulaganju u infrastrukturu, kao i najavljeno povećanje zarada. Tako da ćemo tokom 2018 godine zaista videti da li se krenulo tim putem i da li se to što je planirano ostvaruje.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android