Ekonomski rat Turske i Rusije

Odjednom svi govore o Turskoj. Ali, većina ne zna o čemu govori, jer mnogo toga još nije jasno. Moj prijatelj Maksim juče je svratio do mene na pivo i doneo flašu „Starij Melnika“. „Starij Melnik“ i „Zolotaja Bočka“ su piva koja Rusi najviše vole. To su dve od ukupno 25 vrsta piva koje pripadaju turskom proizvođaču EFES. 25 vrsta – to je 17 odsto ruske potrošnje. Iz turske ruke.

Maksimu više nije prijalo njegovo sopstveno pivo kada je saznao za ukaz predsednika Putina kojim se „ograničava trgovinska delatnost turskih firmi u Rusiji“, ili, lepo ruski rečeno: kojim se Maksim izbacuje na ulicu ako EFES više ne bude smeo da proizvodi pivo u Rusiji.

Svi su odjednom uočili da je Turska velika u Rusiji. Najveća je u Moskvi, ako pogledamo nebodere u Moskau sitiju nastalom pre nekoliko godina. Šik-toranj „Evolucija“ sagradio je turski koncern „Renesans konstrakšn“. U Rusiji deluje više od sto turskih građevinskih firmi; mnoge su učestvovale u gradnji prestižnih objekata kao što su borilišta za Olimpijske igre u Sočiju, radile su na sanaciji državne Dume, gradile autoput M11 Moskva-Sankt Peterburg i novi aerodromski terminal u Sankt Peterburgu.

Odustajanje od turskih turističkih destinacija?

I dok se Maksim brine kako će sada zarađivati novac, 4,5 miliona njegovih sunarodnika razmišlja o tome gde će sada trošiti novac. Toliko Rusa je, naime, prošle godine provelo godišnji odmor u Turskoj. Ne znam nikoga ko time nije bio oduševljen. Turska je baš velika u Rusiji... bila. A sada? „Sada treba da probamo Krim“, kuka jedna mlada žena u našoj blic-anketi na moskovskim ulicama. „Naravno da je Turska bolja, ali šta da radimo?“

Izraelske turističke agencije znaju šta da rade. Preotimaju turiste. Svuda po Moskvi su plakati na kojima one privlače potencijalne ljubitelje Mrtvog mora. Tel Aviv i Jerusalim su u prodoru. Izrael govori ruski – to je odavno poznato. „Ali“, kaže Larisa Akhanova iz Tez tura, jedne od najvećih turističkih agencija, „biće teško da se nađe prava alternativa za Tursku. U Rusiji nema dovoljno hotela, nema infrastrukture za odmor tako velikog broja ljudi na domaćem terenu“. Ona u razgovoru za DW kaže da bi kao alternativni ciljevi mogli da dođu u obzir Abu Dabi, Kipar i Tunis. A građani Moskve i Sankt Peterburga ionako vole Nemačku - ona je po broju posetilaca na trećem mestu posle Egipta i Turske. Berlin je udaljen samo 2,5 sata letenja od ruske prestonice, a avionske karte nisu skupe.

Pogođene su mnoge privredne grane

No, da se vratim na ukaz koji je mom drugu Maksimu i mnogim drugim ljudima pokvario raspoloženje. Od 1. januara nema više međusobnog posećivanja bez viza. Neće više biti ni čarter-letova. Linijski letovi nisu pogođeni novom merom. Još ne. Inače bi kompanija „Turkiš erlajnz“ morala da se odrekne 88 letova dnevno. Na robu proizvedenu u Turskoj će biti uveden embargo. To su pre svega citrusi i paradajz, ali i tekstilna roba i auto-delovi. Već sada se može čuti da su neke lokalne vlasti u prevelikoj revnosti već počele da primenjuju predsednički ukaz – ne čekajući donošenje odgovarajućih zakona. Na radiju se čas čuje nešto o koloni kamiona sa turskom robom koja je zaustavljena na rusko-turskoj granici, čas da je 39 turskih biznismena proterano iz krasnodarskog regiona jer im putna dokumenta navodno nisu bila regularna.

Mediji bliski državi poput „Izvestije“ pišu da to sve nije strašno i da ne može ni da se primeti. „Građani Rusije neće ni osetiti da Turska više nije prisutna na ruskom tržištu“ – citira list ruskog ministra poljoprivrede Aleksandra Tkačova, uz pominjanje alternativnih izvoznika: Azerbejdžana, Uzbekistana, Maroka i Izraela.

Može biti da će uzbekistanska vinova loza biti slađa, a marokanski paradajz sočniji. No, to neće da spasi Maksimovo radno mesto. „S druge strane“, filozofira moj drugar fatalistički, „ako 17 odsto ruske potrošnje piva otpadne zbog zabrane Efesa, znači li to da ćemo mi Rusi piti 17 odsto manje piva? I to je nešto! Ili ćemo sada opet piti više votke?“