EU – dvolična i nesposobna

Politika i mediji u Evropi su, razumljivo, posle terorističkih napada u Parizu, usredsređeni na pitanja bezbednosti i potrage za počiniocima, kao i na borbu protiv tzv. „Islamske države“. Međutim, izbeglička kriza se u senci terorističkih napada i dalje zaoštrava. Od toga se ne sme okretati glava. Problemi na balkanskim granicama sve su veći. Dosadašnji nedovoljno energični pokušaji da se dođe do zajedničke evropske politike prema izbeglicama, ostali su bez rezultata. Cilj usporavanja migracije, od Turske, preko Grčke i Balkana, do Nemačke, nije postignut – uprkos mnogim kriznim samitima i konsultacijama.

Na tim susretima je šefovima država i vlada moralo od početka biti jasno da njihovi recepti neće doneti rezultate. Ne postoji efikasna kontrola spoljnih granica Evropske unije. Ne postoje kapaciteti za zbrinjavanje izbeglica u Grčkoj. Ne postoji pravedan ključ za raspodelu izbeglica u Evropskoj uniji. Ko može – ogradi se žicom, nadajući se da će ga izbeglice zaobići i otići za Nemačku. Izbeglice i migranti prisiljeni su da i dalje, po hladnoći i kiši, peške prevaljuju put preko cele Evrope.

Kad će sve da krene naopako?

Pred navalom izbeglica Švedska je kapitulirala, pa tako u suštini ostaje samo Nemačka kao zemlja koja ih prima. A u Nemačku dnevno dolazi 6.000 ljudi. Takav tempo neće moći dugo da se zadrži. Pokrajine se bune protiv savezne države, nemačka kancelarka je pod enormnim pritiskom. Negde oko Božića broj došljaka premašiće milion ljudi, a sledeće godine će se sve to nastaviti.

Neke tranzitne zemlje sada su počele da na svojim granicama zaustavljaju ljude iz Pakistana, Irana i iz afričkih zemalja. Hiljade njih su već na makedonsko-grčkoj granici pod teškim, nehumanim uslovima. Ljudi su toliko očajni da sami sebe nanose povrede zašivajući sebi usta. Policija se pribojava da može doći do izbijanja nasilja između različitih izbegličkih grupa. Ali to je tek nagoveštaj svega što će uslediti ako Nemačka ostvari svoju najavu i vrati sve ljude koji nemaju šansu da dobiju azil.

Hiljade i hiljade ljudi završilo bi u Austriji, Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji i Grčkoj. Bile bi to žrtve izbegličke politike EU koja je potpuno zakazala. Tvrdnja političara da bi sa registracionim centrima i kontigentima rešili problem, naprosto je licemerna. Pretpostavka takvog sistema jeste da se spoljna granica Evropske unije hermetički zatvori. To se na tursko-grčkoj granici ne može sprovesti ni politički, ni logistički.

Turska je preopterećena

Potpuno je besmisleno sve nade sada polagati u Tursku i tvrditi da bi sa novcem i lepim rečima bilo moguće ubediti tu zemlju da zadrži sirijske izbeglice kod sebe. Prvo, Turska to uopšte nije u stanju. Zemlja bi morala da potpunom ogradi svoju obalu i da u roku od nekoliko nedelja dramatično popravi životne uslove izbeglica. Drugo, kroz Tursku ne idu samo Iračani i Sirijci. Sve više izbeglica dolazi i iz Avganistana, Pakistana i Irana i Eritreje. Zar da ih Turska sve zaustavi? Kako? Uz sve to, ljudi spremni na beg dobijaju signal iz Evropske unije: „Bežite sada, pre nego što se kapija zatvori!“ To dodatno povećava broj izbeglica.

Muškarcima, ženama i deci koji trenutno tavore na makedonskoj granici, potpuno je svejedno kakve se igre igraju u EU u pogledu izbegličkog pitanja. Oni trpe, a ne znaju zašto. To je sramota za Evropsku uniju. Moramo se sa tim suočiti.