Prva svečana večera koju je u svom mandatu priredio američki predsednik Bajden, trebalo je u stvari da bude večera pomirenja, neka vrsta izvinjenja za zbrku oko posla s prodajom podmornica Australiji, kada se Francuska našla u čudu što su, umesto francuskih, naručene američke nuklearne podmornice. To je Pariz koštalo na stotine sigurnih radnih mesta i milione evra. Nešto, dakle, kao pomirenje uz svetlost sveća, kao što to u pravom životu i rade dobri prijatelji.
Ali, o izvinjenju se nije moglo čuti gotovo ništa – uprkos svoj demonstrativno prikazanoj srdačnosti. Makron nije bio pozvan samo kao predsednik Francuske, nego kao predstavnik čitave Evropske unije. A tamo su prilično uplašeni zbog novog izazova: Vašington je, naime, odobrio tzv. „Zakon o smanjenju inflacije“ (Inflation Reduction Act) težak milijarde odakle će ogroman deo, gotovo 400 milijardi dolara, otići kao podrška industriji koja će pomoći u očuvanju klime.
Preduzeća iz područja energetike, saobraćaja ili ona koje rade na razvoju korišćenja energije iz vodonika mogu da se nadaju obilnim investicijama. To zvuči dobro, ali – sad dolazi veliko „Ali“ za Evropljane – sve to mora da bude proizvedeno u Severnoj Americi i to u čitavom proizvodnom lancu, od eksploatacije sirovina, preko proizvodnje delova, pa sve do reciklaže.
Evropljanima je brzo na pao na pamet pojam „novi trgovački rat“, a pominjao se i izraz „grubi američki protekcionizam“. Na sve to se predsednik Bajden uopšte ne obazire. Na konferenciji za novinare je samo u jednoj usputnoj rečenici spomenuo da u stvari ne postoji sporazum o trgovini sa Evropskom unijom (TTIP je još uvek mrtav) i da on, za razliku od loše dogovorenog posla s podmornicama, u ovom slučaju i ne pomišlja na nekakva izvinjenja Evropljanima. „Evropljani to mogu i sami da urade. I Evropa je prepuštena sama sebi.“ Bum!
Politika Trampa u zelenoj boji
To je poruka s kojom se predsednik Makron vratio u Evropu. Ona mora sama da uradi svoj domaći zadatak, sama da uzme novac u ruke kako bi stvorila zelena radna mesta. Ne, neće biti nikakvog posebnog člana za Evropu u tom ogromnom investicionom paketu oko kojeg se Bajden dobrano pomučio kako bi ga postavio na noge. Umesto toga, postojaće samo jedna radna grupa, Task Force, koja će da pazi da se sve sprovede onako kako je odlučeno. Pa čak i ako se o tome bude još pregovaralo i iako su oba predsednika izražavala optimizam, sukob interesa neće nestati. Svako radno mesto može nastati samo jednom, s ove ili one strane Atlantika.
Za razliku od svog prethodnika, predsednik Bajden stoji čvrsto uz NATO. I tokom ove posete se neprestano ukazivalo da je u napadačkom ratu Rusije reč o odbrani zapadnih vrednosti. Ali, kad je reč o gospodarstvu, Bajden bez oklevanja sledi politiku svog prethodnika: America First. I to ne samo kada je reč o zelenoj energiji, već i po pitanju veće ekonomske nezavisnosti od drugih zemalja, na primer od Kine u industriji čipova.
Bajden je veliki pristalica transatlantizma, a po svojoj vezi sa Evropom možda je i poslednji američki političar te vrste. Makron, pa i čitava Evropa, to dobro znaju. Ali znaju i da je, kada je reč o privredi, njemu njegova domovina na prvom mestu. To Evropa mora konačno sebi da utuvi u glavu. Ima mnogo onih koji su krivi za to što se ekološka budućnost automobilske industrije ne stvara u Evropi, već u SAD. To se nipošto ne može zameriti Džou Bajdenu.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.