Evropska armija ante portas
12. februar 2018.Nekoliko godina posle završetka Drugog svetskog rata, ugovorom su bili regulisani svi detalji buduće evropske armije za koju bi vojnike davali Francuska, Nemačka, Italija i zemlje Beneluksa: na primer uniforme, ali i jasna komandna struktura. Komesarijat koji bi činilo devet predstavnika slao bi vojsku na front, a njega bi kontrolisala Evropska skupština sačinjena od poslanika država-članica.
- pročitajte još: Zametak armije EU?
Vojne jedinice na nižem nivou bile bi čisto nacionalno organizovane, a oficiri koji bi im komandovali bili bi iz različitih zemalja-učesnica. Mnogo toga već je bilo spremno za taj najambiciozniji projekat posleratne Evrope – koji je u leto 1954. godine propao zbog otpora francuskog parlamenta.
Stalna strukturna saradnja
Nakon što ta Evropska odbrambena zajednica nije prošla, planovi za evropsku armiju decenijama su bili u fijoci. Sada su ponovo na stolu. Nedostatak interesovanja američke vlade pod Donaldom Trampom za Evropu, povećana ugroženost kontinenta zbog Rusije i povlačenje Britanije iz EU najavljeno za mart 2019. godine, izazvali su novu dinamiku u projektu o evropskoj vojsci.
Novi početak zbio se u novembru 2017. godine, kada je 25 zemalja Evropske unije dogovorilo „Stalnu strukturnu saradnju“ u vojnim pitanjima. Ta bliža saradnja predviđa zajedničke projekte naoružavanja, ali i bližu saradnju između armija. Ministri odbrane EU smatraju da bi taj oblik saradnje mogao da bude priprema za formiranje evropske armije, a paralelno s tim povećava se i saradnja na nacionalnom nivou.
Nemačka-Francuska
Kao moguće jezgro evropske armije, 1989. je osnovana nemačko-francuska brigada sa 6.000 vojnika. Ta pešadijska brigada jedina je dvonacionalna velika vojna jedinica na svetu – stacionirana je na četiri lokacije u Nemačkoj i tri u Francuskoj. Jedan nemački bataljon u okviru te brigade koji se nalazi u Alzasu, jedina je borbena jedinica Bundesvera koja je trajno stacionirana van Nemačke. Međutim, vojnici i jednog i drugog naroda služe zaista zajedno samo u bataljonu za snabdevanje i po štabovima – sve druge jedinice su razdvojene.
- pročitajte još: Pod komandom Brisela?
Još jedna zajednička stvar: od osnivanja brigade, nemački i francuski vojnici koriste isti tip puške. Ostala vojna oprema se i dan-danas, 30 godina kasnije, i dalje značajno razlikuje. Brigada nikada nije bila kao cela jedinica u nekoj borbenoj akciji.
Nemačka-Holandija
Samo nekoliko godina posle formiranja francusko-nemačke brigade, 1995. godine, Nemačka i Holandija osnovale su nemačko-holandski korpus, kojem su, u slučaju potrebe, podređene jedna holandska i jedna nemačka divizija sa ukupno oko 40.000 vojnika. Korpusu direktno pripadaju dva binacionalna bataljona – za komunikaciju i za podršku.
U početku su vojnici obeju zemalja bili samo u štabu, ali već neko vreme Nemačka i Holandija, korak po korak, povezuju i jedinice. Tako je nemački 414. tenkovski bataljon sada deo 43. mehanizovane brigade Holandije. A Nemački bataljon uključuje i holandsku kompaniju sa 100 vojnika koja se tamo obučava na nemačkim tenkovima.
Time se po prvi put međusobno integrišu nemačke i holandske jedinice – od nivoa kompanije, do divizije – skoro onako kako je to bilo planirano još pedesetih. Nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen takođe ocenjuje da je reč o „odličnom primeru izgradnje evropske odbrambene unije“.
- pročitajte još: Vojska EU – oživljavanje političkog leša
Ne srastaju samo nemačke i holandske tenkovske jedinice. Prvog januara 2014. godine holandska 11. Vazduhoplovna mobilna brigada sa oko 2.000 pripadnika povezana je s nemačkom Divizijom brzih snaga. To znači da postoji tesna saradnja i između nemačkih i holandskih specijalnih snaga.
Pomorska saradnja
Prekogranična saradnja nije samo politički cilj – Evropljani na taj način žele i da smanje troškove ili da jedni drugima pruže pristup vojnim sposobnostima koje partner nema. Na primer mornarica: ove godine mogla bi da počne dogovorena integracija cele nemačke pomorske pešadije (800 vojnika) u holandsku mornaricu. To podrazumeva pravo korišćenja holandskog broda za snabdevanje i podršku „Karel Dorman“, koji je pogodan za amfibijske operacije.
Na kraju, vojnu saradnju u Evropi ne ubrzava samo politička volja, već pre svega vojne potrebe. To važi za manje zemlje kao što je Holandija, ali i za teškaše u EU kao što su Francuska ili Nemačka.
Na primer, posle francuske intervencije u Maliju 2013. godine, vojni planeri iz Pariza bili su šokirani kada su otkrili da Francuska više ne može sama da duže vreme izdrži tako velike vojne operacije. Ubrzo nakon početka operacije „Serval“, saveznici su morali da pomažu u transportu, ali i u izviđanju.
I u Bundesveru se u ovom trenutku suočavaju s tim koliko su mere štednje u proteklim decenijama ograničile operativne sposobnosti trupa. Na primer: sve podmornice Nemaca trenutno su na suvom doku, pa posade mogu da vežbaju samo na kopnu. Najranije za pola godine, treća po veličini vojska u Evropskoj uniji ponovo će imati podmornicu koja funkcioniše.