Evrovizija 2014 | Iza kulisa

Boravak u evrovizijskoj arena je, naročito u poslednji desetak godina postao nesvakidašnji doživljaj. Prilično kompleksna rasveta i uvek poslednja reč tehnike se i ove godine (u Kopenhagenu) može videti i doživeti.

Više stotina ljudi angažovano je samo na produkciji sedam sati živog programa u visokoj rezoluciji, koji dve nedelje uvežbava svaki zvuk, svaki pokret i svaki položaj kamera, koje tokom prenosa proleću gotovo neprimetno.

Broj kamera u areni čiji se signali konstatno prate prelazi cifru od jedne stotine. Polovina njih na raspolaganju je velikoj režiji tokom prenose polufinalnih večeri i naravno velikog finala. Pri tome svaka pozicija i pokret memorisane su tokom brojnih proba u koordinaciji sa izvođačima.

B&W Hallerne kako ovu halu Danci zovu, nekada je bilo veliko brodogradilište. Nalazi se nedaleko od samog centra Kopenhagena na putu ka aerodromu. Ambijent je ostao nepromenjen i sve u okolini arene deluje netaknuto, jedino je unutrašnjost hale pretvorena u evrovizijsku arenu.

U neposrednoj blizini su kanali i Severno more, a odmah preko puta još jedna Skandinavska zemlja – Švedska. Slučajnost ili ne, Evrovizija se u odnosu na prošlu godinu, preselila nepunih 40 kilometara na jugozapad. I naravno, do arene se, logično, može doći i brodom.

Delegacije 37 zemalja učesnica, kao i brojni novinari do evrovizijskog ostrva dolaze uglavnom automobilima, ponekad autobusima, a neki i biciklom. U voznom parku organizatora ovog takmičenja ima dosta Teslinih, ali i drugih električnih automobila.

Pored više stotina zaposlenih u samoj produkciji evrovizijskog programa (danskom Javnom servisu i Evropskoj radiodifuznoj uniji), realizovanje tako obimnog projekta ne bi bilo moguće bez još par stotina volontera. Na prvi pogled, oni obavljaju sitne poslove, ali je zapravo reč o maratonskim smenama, a sve sa cljem da se ugodi gostima.

Poslednjih godina organizatori Evrovizije u ovaj muzički TV šou pokušavaju da unesu i malo “holivudskog glamura”. I izgleda da im dobro ide. Iz godine u godine raste broj gledalaca živog onlajn prenosa koji prate doček predstavnika zemalja učesnica. Taj doček ujedno predstavlja i zvanično otvaranje evrovizijskog takmičenja.

Svega toga ne bi bilo da nema sedme sile. I ovoga puta je za praćenje tri evrovizijske večeri akreditovano više od 1.500 novinara iz svih krajeva sveta. Čak i u australijski mediji detaljno izveštavaju o dešavanjima u areni, a ove godine će imati i svog predstavnika na takmičenju. Doduše, u revijalnom delu programa.

Evrovizijsko takmičenje po mnogo čemu podseća na Evropsku uniju. Mada političkim sadržajima, komenarima i provokacijama ovde nije mesto. Istovremeno, engleski je zvanični jezik Evrovizije i sve se ređe može videti nešto tradicionalno i “domaće”, postalo je moderno i slađe “tuđe”, ali ako može “otkačenije i luđe”.

Ne može se reći da su takmičarske kompozicije postale nebitne, ali se može zaključiti da svi drugi aspekti ovog takmičenja deluju važnije. Kostimi se čuvaju i neguju kao skupoceno blago, krojačeve ruke su ove zaista zlata vredne.

Organizatori Evrovizije vole da kažu kako su patentirali najuspešniji TV format za celu porodicu, dakle od sedam do 107. I nije da nisu u pravu. Među fanovima koji čak dolaze uživo da gledaju Takmičenje za Pesmu Evrovizije ima i stogodišnjaka.

Evrovizija je odavno postala sinonim za događaj koji pomera granice. “Bez predrasuda” je postao slogan koji zbog previše predrasuda u Evropi, još dugo neće izbledeti. Zato su se momci sa Islanda (iako nisu homoseksualci odlučili za haljine). “Ako su žene nekada mogle da se bore za pravo da nose pantalone, zašto muškarci ne bi nosili haljine”, poruka je grupe Pollapönk

Iza bine, u delu, u kojem se pod budnim okom stražara, čuva scenska oprema, mogu se video neopisivi eksponati. Momak koga smo zatekli u pokretu, ali i u povećem točku, najpre se našalio kako pokušava da puni bateriju svog mobilnog telefona. Nešto kasnije smo shvatili da svakodnevno uvežbava iscrpljujuću koreografiju za nastup.

Začarani evrovizijski krug zatvaraju brojni fanovi, koji su neretko spremni da izdvoje i neverovatno sume novca za suvenire “iz prošlosti”. Promotivni materijali sa prethodnih Evrovizija, ali i standardni rekviziti, od majica do šolja za kafu, ponekad su znatno skuplje od novijih. Ali zbog toga niko ne mari. Nejasno je samo jesu li srećniji kupci ili prodavci koji zadovoljno trljaju ruke.