Francuska i Turska: NATO-partneri u klinču
29. oktobar 2020.
Države nemaju prijatelje, samo interese. To su reči Makronovog uzora, nekadašnjeg predsednika Francuske Šarla Degola. Trenutni raskol između Makrona i Erdogana možda jeste lične prirode, ali je pre svega dokaz mnogih strateških sukoba interesa Francuske i Turske.
Bilo da se radi o Nagorno-Karabahu, o Libiji, ili o sporu oko gasa u Sredozemnom moru: u trenutno najvažnijim konfliktima u regionu dve strane su suprotstavljene i neprijateljski raspoložene. Ekspanzivna politika Turske u Francuskoj nailazi na poseban otpor, s obzirom na to da ta zemlja sebe doživljava kao „regulatornu silu“ u Sredozemlju.
Spor oko gasa u Sredozemlju
Francuska ne želi da prihvati to što Turska – koja smatra da na to ima pravo – već mesecima u vodama oko Kipra i oko više grčkih ostrva traga za nalazištima gasa. Pariz je odmah stao na stranu Atine koja turske aktivnosti smatra ilegalnim. Vojne napetosti u junu jasno su pokazale koliko je složena situacija između te dve države.
Prema francuskoj vladi, jedan ratni brod Turske, zemlje-partnera u NATO, okrenuo je svoje radarske nišane u pravcu francuske fregate – a to je potez koja se smatra fazom pred napad. Tursko rukovodstvo odbacuje te optužbe i kritikuje francusku stranu.
Predsednik Makron jasno se distancirao od partnera u NATO, koji prema njemu to više i nije, bar ne u istočnom Sredozemlju. Pored strateških, važnu ulogu igraju i ekonomski razlozi. U septembru se saznalo da će Grčka da kupi 18 francuskih borbenih aviona tipa Rafal. To je važan dogovor za kompaniju Dasol.
Nagorno-Karabah
U konfliktu u Nagorno-Karabahu Francuska se oseća na neki način prozvanom i na unutrašnjepolitičkom planu. Tamo živi oko 600.000 Jermena i oni su daleko najbrojnija dijaspora u toj zemlji. Francuska je jedna od prvih zapadnih zemalja koja je uvela kažnjavanje negiranje genocida nad Jermenima – za koji se tereti Turska.
I dok se Pariz uzdržava da pruži direktnu podršku i pokušava da posreduje, a francuski političari uvek iznova traže blizinu Jermenije, za to vreme Ankara oružjem pomaže njenog protivnika, Azerbejdžan. Predsednik Makron je i u tom konfliktu izneo direktne optužbe na račun turske Vlade: Poslali su stotine plaćenika i džihadista u ratno područje, time su prekoračili crvenu liniju, rekao je Makron.
Pritisak na francuskog predsednika dolazi istovremeno i iz njegove partije. Veći broj poslanika Nacionalne skupštine zahteva od Vlade da u jednoj rezoluciji prizna nezavisnost spornog regiona Nagorno-Karabah.
Libija
I u građanskom ratu u Libiji Francuska i Turska su na različitim stranama. Dok Makron podržava generala Kalifu Haftara, turski predsednik je na strani međunarodno priznate Vlade. Pri tom je uloga Vlade u Parizu delimično sporna i među partnerima u Evropskoj uniji, jer Francuska blokira pokušaj Brisela da usvoji rezoluciju kojom se kritikuje Haftar.
Pariz i tu ima prvenstveno ekonomske interese. Francuske kompanije eksploatišu naftu u istočnoj Libiji, uporištu generala Haftara. Već decenijama je u tom regionu pre svih angažovan proizvođač nafte i naftnih derivata Total. Turska sa druge strane želi vodeću ulogu među muslimanskim zemljama u regionu Sredozemnog mora i podržava međunarodno priznatu Vladu u Tripoliju. Ona je uz tursku pomoć uspela da u poslednjem trenutku izbegne poraz do Haftarove vojske.
Makron i Erdogan
Lični odnos dvojice državnika je narušen. Još u sporu oko gasa u Sredozemlju, tursko rukovodstvo koristilo je oštru retoriku i Makrona označili kao „hvalisavog Napoleona“. A spor oko karikatura Muhameda dodatno je zaoštrio spor dvojice državnika.
Na komemoraciji u čast profesora Samuela Patija, kojem je jedan islamista odrubio glavu, Makron je zahtevao „islam koji prosvećuje“ i rekao da njegova zemlja neće odustati od karikatura, „čak i ako se neki do njih uzmiču“. Turski predsednik se uključio i u tu debatu i za Makrona rekao da je neprijateljski nastrojen prema islamu, te mu savetovao da ode kod psihologa. Francuska je potom privremeno povukla svog ambasadora iz Ankare.
Konflikt oko „Šarli Ebdoa“
Erdoganove kritike nisu usmerene samo na Makrona lično. Turski predsednik koristi krizu kako bi izoštrio svoj profil na unutrašnjepolitičkom nivou i učvrstio svoju poziciju u muslimanskom svetu. Nakon što je francuska Vlada najavila da će preduzeti snažnije akcije protiv islamističkih grupa, Erdogan je odgovorio pozivom na bojkot francuskih proizvoda. To je zahtev koji ionako već cirkuliše u drugim većinski muslimanskim zemljama.
Novo izdanje „Šarli Ebdoa“ dodatno je podgrejalo konflikt. Na naslovnoj strani prikazan je Erdogan koji pije pivo i zadiže suknju jednoj pokrivenoj ženi kako bi joj otkrio zadnjicu. U oblaku karikature figura kaže: „Oh, Proroče!“
Erdogan smatra da je za tu karikaturu odgovoran Makron: „Antimuslimanska agenda francuskog predsednika Makrona urodila je plodom“, izjavio je portparol turskog predsednika i osudio „kulturni rasizam“. Kritikujući svog partnera u NATO, Erdogan na unutrašnjepolitičkom planu ne rizikuje ništa. U Turskoj je slika Francuske mnogo negativnija nego na primer Nemačke. Istovremeno, u Francuskoj živi i velika kurdska manjina, pa i to francuski predsednik takođe ima na umu.