Gazivode – prečica do saradnje
14. septembar 2018.
Dugačko 23 metra i zapremine oko 380 miliona kubika, dve trećine jezera Gazivode nalazi se na Kosovu, a jedna trećina u Srbiji. Sliv se, pak, nalazi u Srbiji i Crnoj Gori. O tome koja su moguća rešenja, DW je razgovarao sa stručnjakom za vodnu privredu i zaštitu okoline Ljubišom Mijačićem.
DW: U čemu je strateški značaj jezera Gazvode?
Jezero Gazivode je prevashodno napravljeno kao sistem za vodosnabdevanje, a proizvodnja električne nergije je naknadno dodata, jer se videlo da iza toga stoji nekakav potencijal. Kompletna instalacija nalazi se na teritoriji opštine Zubin Potok i tamo rade samo Srbi, ali osim plata, Srbi na severu Kosova nemaju apsolutno ništa. Prihoduje isključivo „Ibar-Lepenac“ kompanija koja se nalazi u Prištini i koja u bordu nema nijednog Srbina, što znači da tu postoji jedan disbalans korišćenja resursa. Jezero Gazivode je velika tačka sporenja što se tiče imovine, zato što na Kosovu bez jezera i tog resursa vode nema ekonomije, ona staje, i to ne samo u elektroenergetskoj industriji kod Obilića, jer se ta voda koristi za hlađenje Kosova B, nego tu vodu koristi i industrija, i Feronikl, i Trepča, a koristi se najvećim delom i za dobijanje prinosa u poljoprivredi.
A zašto je važno za Srbiju?
Za Srbiju je u ovom trenutku više značajno kao pregovaračka pozicija, ali u nekoj budućnosti može da bude jako važno i zato što bi preterana upotreba u slivu reke Ibar predstavljala trošak i gubitak od prihodovanja koje Srbija može imati u donjem delu sliva – od Raške do Kraljeva – pa ako bi se uzela veća količina nego što se uzima danas, gubila bi se voda u bunarima, gubila bi se količina vode koja hidrostatički ide u podzemne vode. Ili, recimo, Srbija planira i izgradnju minihidrocentrala od Raške do Kraljeva, pa ako bi se one projektovale na ove količine, a te količine se izgube zato što Kosovo preterano koristi količine u gornjem delu sliva, onda se takva investicija ne bi isplatila i niko ne bi uložio u to.
Koji su argumenti na jednoj, a koji na drugoj strani?
Moramo da krenemo od osnovnog, šta je u jezeru Gazivoda resurs – da li je brana i njene instalacije ili voda. A odakle dolazi voda? Poreklo vode je iz Srbije. Kosovo ne poseduje sliv reke Ibar. Drugo, Ibar-Lepenac je plaćen kreditom Svetske banke. Ona je za to dala 45 miliona, ali koštala je mnogo više i sukcesorskim dogovorom između republika, Srbija je preuzela taj deo, jer to je instalacija koja se nalazi na njenoj teritoriji. To znači da su sve knjige i sve naplate duga izvršene od strane Srbije. Pošto Kosovo nije priznato od strane Srbije, dug i sva poimanja duga i dalje stoje u knjigama Republike Srbije i Kosovo tu neće imati mnogo argumentacije. Čak i ako bi Srbija priznala Kosovo, ono bi moralo da kompenzuje taj dug. A jedini argument koji stoji sa kosovske strane je da je njima neophodna voda i da bez te vode oni nemaju ekonomiju. Tih nekoliko rezervoara koje imaju ne pokrivaju nivo tražnje i planiranih investicija. Bez Gazivoda kosovska ekonomija staje.
Šta bi moglo da bude rešenje tog čvora?
Da imamo perfektnu elokaciju resursa, da se izvrši podela na proizvodnju i distribuciju i Srbi i Albanci nateraju na saradnju. To znači da Srbija poseduje proizvodne kapacitete, a Kosovo distributivne kapacitete, odnosno da Srbija proizvodi i isporučuje vodu Kosovu i za isporučenu vodu dobije naknadu, a Kosovo da tu isporučenu vodu dobije u tačnim kvotama koje su dogovorene i da vrši distribuciju i naplatu od krajnjih potrošača. Tako bi se sistem naterao da komunicira na bazi saradnje, a ne na bazi kontrole. Srbi bi u tom slučaju imali prihode kojima bi mogli da finansiraju budući razvoj, a Kosovo bi imalo neometane količine na duži rok.
Svako odsustvo dogovora bi značilo da Srbija može da preuzme tu količinu vode iz gornjeg sliva i preusmeri ka drugim potrošačima gde bi ta voda mogla da bude pokretač ekonomskog razvoja, recimo u Tutinu i Novom Pazaru, i da je ponovo vrati u sliv reke Ibar, bez povrede međunarodnih konvencija. Kosovo bi s druge strane korišćenjem previše vode načinilo povredu, pa čak i da se Srbija složi, Rumunija ili Bugarska bi mogle da ulože prigovor.
Jesmo li posle posete predsednika Srbije Kosovu bliže postizanju tog dogovora?
Realna diskusija o jezeru Gazivode nije postojala osim u čisto populističkom obliku. Ispipava se teren ko će prvi da baci temu na sto, niko ne želi da bude prvi, jer bi pokazao slabost, tako da je u ovom trenutku taj diskurs na ivici nacionalističkog i beskompromisnog, ali čini mi se više sa albanske strane. Izjava Kadrija Veseljija da je jezero Gazivode kosovsko je simptomatična, a izjava Aleksandra Vučiča pokazuje da on oseća da mu je pozicija snažnija nego što je pretpostavljao, ali ne želi da je eksploatiše u ovom trenutku da se druga strana ne bi zaplašila i sklonila temu sa stola. Ali ja mislim da je ona par ekselans tema, i da će pre ili kasnije biti postavljena na sto i da se kroz nju može uspostaviti nekakav nivo saradnje koji može da bude i osnova za mir u ovom veku.