Godina kukanja zbog Trampa
20. januar 2018.
Omražene osobe imaju ogromnu prednost – lako mobilišu pristalice. Mržnja čini slepim. Sve razlike i protivečnosti nestaju u zajedničkoj mržnji. Mržnja ujedinjuje. Mržnja daje osećaj boljeg života kada nedostaju prave ideje i vizije.
Ako bacimo pogled na Sjedinjene Države ovih dana vidimo da ovu ogromnu zemlju više ne ujedinjuje san o boljem životu kao što je to bilo stolećima. Dominira osećaj mržnje prema suprotnom političkom taboru. U dvopartijskom sistemu to je relativno jednostavno. Poput reči iz Jevanđelja po Mateju (poglavlje 12, stih 30): „Ko nije sa mnom, protiv mene je.“
Kada je Donald Tramp izabran za predsednika 2016. bila sam dopisnica DW u SAD. Putovala sam hiljade kilometara od istoka prema zapadu, od severa prema jugu. Boravila u metropolama, ali više i u malim mestima i tamošnjim sportskim dvoranama. Od početka sam pratila njegov marš ka Beloj kući. Videla sam kako je na predizbornim skupovima oduševljavao mase – studente, radnike, penzionere, majke, domaćice i poslovne ljude.
- pročitajte još: Trampov ultimatum
Videla sam koliko je potrajalo dok su demokrate ukapirale da bi ovaj čovek zapravo mogao da uspe – da prođe kao kandidat Republikanaca, a zatim da pobedi u direktnoj borbi protiv Hilari Klinton. Bila je to arogancija moći: kako je uopšte mogućne da jedna TV-zvezda pobedi aparat moći koji je podržavao Klintonovu? To je ona žena koja je Trampove pristalice opisala kao vredne žaljenja.
Pre godinu dana Donald Tramp je položio zakletvu u sivom kišovitom Vašingtonu. Od tada je razumno suočavanje s predsednikovom politikom postalo nemoguće. Na delu je refleks: „Oh kako je sve strašno, očajno.“
To je nedemokratski. Jer Tramp je izabran legitimno, u skladu sa američkim izbornim zakonom. Taj refleks je i glup. Mnogi liberalni mediji tako su prokockali kredibilitet.
Naravno da je posao medija da ukazuju na to koliko su opasni Trampovi tvitovi. Naravno da je njihov zadatak da istraživačkim novinarstvom i činjenicama otkriju ko dugoročno profitira od poreske reforme. Ali svaki kritički um bi trebalo da otvoreno i bez pene na ustima prepozna i ono što je dobro i vredno i što treba ceniti kod političkih protivnika.
Šta, na primer, nije u redu s pozivom da Evropska unija konačno iznađe zajedničku snažnu spoljnu i odbrambenu politiku? Zašto da američki predsednik ne pozove Nemačku da uplaćuje veći deo budžeta u odbranu kao što predviđaju pravila NATO? Upravo bi Nemačka mogla da dobro sagleda svoju politiku u okviru Evrope kada kritikuje Trampovo „America first“. Zar nije nemački ministar finansija, uvodeći politiku štednje širom kontinenta, na umu imao dobro svoje zemlje? Značajna tema koju je pokrenuo Tramp je i recimo prekomerna birokratija i loše vođenje Ujedinjenih nacija.
I mene su prestravljuju Trampovi agresivni tvitovi protiv Severne Koreje. Ali gledala sam i nesposobnost administracije Baraka Obame da prepozna koliko je Pjongjang blizu izrade nuklearne bombe. I da, zabrinjava me kada vidim kako Rusija i Kina popunjavaju vakuum koji su iza sebe ostavile Sjedinjene Države, povlačeći se sa pozicije međunarodnog organa reda. Ali i ovde se, ako želimo kompletnu sliku, mora reći da je Barak Obama uveo novu doktrinu pod nazivom „leading from behind“ – „rukovoditi iz pozadine“. Njegov neuspeh u Siriji i, uopšte, na Bliskom istoku, ne može se uopšte pripisati Trampovoj administraciji.
- pročitajte još: Bela kuća kao kavez pun budala
Ključnu rečenicu celog izbornog spektakla izrekla je, po mom mišljenju, Mišel Obama: „When they go low, we go high“ – „Kada oni padaju, mi se uzdižemo“, što u slobodnom prevodu znači: „Kada se drugi loše ponašaju, mi ćemo odgovoriti pristojno i sa stilom.“ To je ono što bi svi kritičari Trampa trebalo da shvate, kako u zemlji tako i u inostranstvu.
Donald Tramp je na dužnosti godinu dana. Bez obzira što se neki nadaju da će biti udaljen sa funkcije, izgleda da će on vladati još neko vreme.
Amerikanci imaju zgodnu frazu za ovo: „Get over it.“ „Pomiri se s tim.“ Jer tako je kako je. Ovo je pravi momenat da se rasprava o Trampu sa nivoa osećanja vrati na nivo činjenica. Da se više ne bavimo njegovom kosom i tenom – već politikom, koju vodi. Objektivno i odmereno. I da se ne uzbuđujemo zbog svakog njegovog tvita, već da rasvetlimo ono što je pogrešno, ali i ono što ima smisla. I da pri tom priznamo koliko je kompleksno nositi političku odgovornost na ovom svetu. Jer, mrzeti je lako. Mnogo je teže ponuditi istinsku alternativu.