Godina čije poslednje dane brojimo nije nas štedela.
Onespokojavajuće zvuči da se približavamo drugoj godišnjici dolaska korone u naše krajeve, sa novom mutacijom za vratom. Početkom godine je i vlast priznala da je broj smrtnih slučajeva povezanih sa koronom triput veći od zvaničnog, a ove godine je zvanično triput veći nego prošle, pa računajte. Vlasti su se hvalile brzom nabavkom vakcina, ali se do danas vakcinisalo manje od polovine građana. To sve kao da malo koga tangira.
Stvari nisu mnogo bolje ni kada se podsetimo šta smo sve preturili preko glave u političkom smislu.
Čitavu godinu proveli smo sa Skupštinom bez opozicije – situacija kakva se ne viđa često ni u zadrtim autokratijama. Istisnut iz institucija, dijalog o politici ponovo se prelio na internet, nalazeći mesto na Tviteru u formi „spejsova“.
Jednostavne za učešće, ove pričaonice su postale mesta na kojima možete čuti kako ljudi sa živopisnim nadimcima bistre aktuelne teme s političarima poput Vladimira Đukanovića, ili uživo slušati Borisa Tadića dok naglas zamišlja da je i dalje relevantan.
Samo ne očekujte revoluciju od neformalnog talk showa s uključenjima slušalaca, izraslog na društvenoj mreži koju u Srbiji koristi maksimalno 280.000 ljudi.
Ovo je bila godina pada Dijane Hrkalović. Nekadašnja naprednjačka specijalka za uterivanje stranačke volje postala je u režimskim medijima capo di tutti capi. Vele da je prisluškivala predsednika, organizovala mafiju, uklanjala dokaze. Vučićev dvor se do te mere sablaznio da je potpuno smetnuo s uma ko je postavio tako opasnu osobu na mesto sekretarke Uprave kriminalističke policije i državne sekretarke MUP-a.
Bez obzira koja je krivična dela počinila, a šta su joj nakarikali tabloidi, slučaj Hrkalović nam je dokazao najmanje dve stvari: SNS je izgradila čitav paralelni sistem koji hijerarhijski nadilazi zvanične strukture - da nije tako, Hrkalović ne bi mogla da vedri i oblači. Drugo, iza kulisa naprednjačkog jedinstva traje svirepa borba stranačkih struja, u kojoj klan Stefanović ozbiljno gubi. Kraj možda nije blizu, ali biće spektakularan.
S tim u vezi, ove godine mogli smo da vidimo posledice puštanja kriminalnih grupa s lanca. Banda Veljka Belivuka, brendirana kao navijačka grupa „Principi“, uhapšena je nakon što je brutalno mučila i pobila neutvrđen broj ljudi, a predstavnici vlasti su slučaj pretvorili u morbidno zabavljanje javnosti dokaznim materijalom u vidu iskasapljenih tela. Preskočili su da objave iskaz Belivuka u kojem priča o vezama s državnim vrhom, navodeći da su mu usluge tražili predsednik države, njegov brat, ministar Vulin i drugi političari.
Naravno, možda je sve što je Belivuk rekao izmišljotina. Međutim, saradnja države sa kriminalcima ogrnutih ovim ili onim klupskim šalom bila je evidentna u više navrata tokom 2021. godine.
Nakon što su kolegijalno čuvali mural s likom Ratka Mladića da ne bude prekrečen, policajci su se tokom protesta protiv Rio Tinta sklanjali batinašima s letvama i gledali na drugu stranu. Nisu zaustavili čak ni bager koji je krenuo da razgrne građane koji su rešili da vazduh, zemlju i vodu brane blokadom saobraćajnica, ali su priskočili kada je naprednjak na bageru isprebijan.
Modus operandi je jednostavan: ako protestuješ protiv vlasti, zakon se primenjuje samo na tvoju štetu. Kada policija nema povod da udari, nastupa zakapuljačena pešadija. Kad njih pojure gnevni građani, kao što su to uradili na protestima u Novom Sadu, nastupa policija sa hapšenjima, prekršajnim i krivičnim prijavama. Cinična policijsko-huliganska simbioza i selektivna primena zakona gora je od čistog bezakonja.
Isti trend neformalne legalizacije nasilja ustalio se i kada je reč o novinarima u Srbiji. Glavna urednica „Podrinskih“ Isidora Kovačević nalazi se na „poternicama“ izlepljenim širom Šapca, a njenoj porodici prećeno je smrću. Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu je nakon dve godine držanja predmeta u fioci rešilo da izjave poput „ili ćete vi mene ili ću ja vas pobiti“ upućene novinarkama Gordani Mihailović i Gorici Nikolin nisu pretnje. Apelacioni sud ukinuo je presudu predsedniku opštine Grocka Dragoljubu Simonoviću zbog spaljivanja kuće novinaru Milanu Jovanoviću. Kao što se sklanja policija da ne smeta kad šipka zamahne, sklanja se i sudstvo kad ona padne.
Ove godine konačno smo počeli da razbijamo kliše o napasnicima kao poremećenim neznancima koji čuče u žbunju, jer se opravdano sumnja da ih ima među javnim ličnostima, visokorangiranim političarima, kulturnom elitom, kao i u prestižnim institucijama. Dragan Marković Palma i Branislav Lečić su se olako izvukli, Petnica je i dalje sveta krava, pa je na prvi pogled bila uzaludna hrabrost žena koje su imenovale napasnike, podvodače i pedofile.
Pa ipak, Miroslav Aleksić je pred sudom, a jedan od razloga za to su nove generacije žena koje grade mreže solidarnosti i daju žrtvama glas u medijima. Iako je 2021. tek načela kulturu ćutanja, reklo bi se da je danas bar malo lakše javno govoriti o seksualnom nasilju.
To je deo šireg trenda koji nam je donela godina: uprkos teskobnoj atmosferi, medijskom trovanju i umanjivanju političkih sloboda, pokazalo se da solidarnost nije mrtva.
Ljudi su stali u zaštitu stanovnika Jadra, žrtava nasilja, vijetnamskih radnika u Linglongu, ljudskog dostojanstva – i činili su to licem u lice s kordonima, partijskim batinašima, navijačima, privatnim obezbeđenjima, rizikujući hapšenja, povrede, otkaze, linč tabloida.
Ova godina nije bila blaga prema nama, ali pokazali smo joj zube.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu