Godinu dana od eksplozije u Bejrutu: uzaludno čekanje pravde

Pol i Trejsi Nager verovali su da su, sa svojom trogodišnjom ćerkicom Aleksandrom, sigurni bar u svom stanu u Bejrutu, u četvrti Gemajzeh nedaleko od luke. I inače je sve bilo dovoljno loše: privreda tone, a Liban je još pogodila i pandemija.

Ali uvek može da bude još gore: 4. avgusta prošle godine čitav grad se potresao od užasne eksplozije. Nema prozorskog okna u stanu koje je ostalo čitavo, a mama i ćerkica teško su povređene. Nakon par dana, mala Aleksandra je preminula od povreda – to je bila jedna od najmlađih žrtava užasa.

-pročitajte još: Teška godina za Bejrut

Poginulo je više od 200 ljudi, a na hiljade ih je ranjeno. Krov nad glavom izgubilo je 300.000 ljudi, a baš svi su izgubili veru u bolju budućnost. I ko je uopšte mogao da dozvoli da 2.750 tona amonijum-nitrata još od 2013. stoji u luci velegrada? Svako ko je pri zdravoj svesti mogao je da zna da to može dovede do nečeg ovakvog – do najveće poznate ne-nuklearne eksplozije.

Kako je roditeljima danas? „Kao što se može i očekivati, nije dobro“, kaže nam Trejsi Nager preko video-veze. „Mi živimo u zemlji u kojoj vlada mrak. Nema pravde. Ništa ne funkcioniše.“

„Uzeli su mi i ćerku i domovinu!“

Mnogi Libanci otišli su iz svoje domovine nakon eksplozije, ali roditelji male Alekse ne žele da odu, bar ne dok se ne utvrdi krivica. „Nama je važno da se utvrdi istina. Znam da Aleksandru to neće vratiti u život, niti će ublažiti naš bol. Ali čak i ako to bude trajalo deset godina, ja imam vremena“, uporna je majka. „Ne želim da i druge porodice, deca, muževi i žene, tako nešto moraju da dožive. Želim da povratim ovu zemlju koju su nam oteli kriminalci. Nisu mi uzeli samo ćerku, nego i moju zemlju, moju kuću i moj život.“

Bračni par Nager neumorno se bori za pravdu i utvrđivanje svih okolnosti eksplozije. I u tome nisu sami. Mnogi od preživelih i rodbine žrtava su zajedno sa njima, a pomažu i međunarodne organizacije. Organizacija „Hjuman rajts voč“ je, u ime svih pogođenih, poslala pismo Savetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija u kojem se traži formiranje „međunarodne, nezavisne i nepristrasne istražne komisija“ koja bi utvrdila sve okolnosti koje su dovele do eksplozije. Formalno, takvu rezoluciju Savetu bi trebalo da predloži neka država – a to se još nije dogodilo.

„Svete krave“ Libana

Politička vrhuška Libana još jednom je pokazala svu svoju pokvarenu ćud: odmah nakon eksplozije svi su obećavali da će u roku od pet dana da bude utvrđeno ko je kriv za nesreću – ali i godinu dana nakon toga se svi u stvari trude samo da zataškaju krivicu. Prvi istražni sudija, Fadi Savan na saslušanje je pozvao i mnoge visoke zvaničnike, kao što je bivši premijer Hasan Diab, ali tu svoju ažurnost platio je tako što je udaljen sa te dužnosti. Istragu sada vodi sudija Tarek Bitar, koji se trudi da nešto uradi, kaže Trejsi Nager. Ali i taj sudije je morao da shvati da u Libanu ima mnogo „nedodirljivih“ političara.

Sudija je recimo uradio nešto što je logično: pozvao šefa libanske Službe za opštu bezbednost Abasa Ibrahima. Ali sudiji je onda lično ministar unutrašnjih poslova Mohamed Fehmi rekao da Ibrahima ostavi na miru, kaže nam Dijana Menem iz libanske građanske organizacije „Kuluna Irada“. Već to dovoljno govori da „riba smrdi od glave“ i da jednostavno nije moguće da o tom opasnom teretu u luci Bejruta nije znao i sam predsednik Mišel Aun. Ali, dokaza nema, a svi koji nešto znaju, mogu sebi da dozvole i da ćute, jer ih štite „odozgo“, kaže Menem. U tome u Libanu postoji duga tradicija: ima mnogo političkih ubistava koja nikada nisu razjašnjena.

„Prekinite diplomatske odnose, molim Vas!“

Pol Nager jedino još veruje u pritisak spolja: ako sve strane zemlje prekinu diplomatske odnose za ovom vladajućom klikom u Libanu, onda će morati da im postane jasno da to tako više ne ide. „Od onog trenutka kad su počeli da ometaju pravosuđe, postali su izdajnici i kriminalci, i tako se prema njima treba i ponašati“, misli otac preminule devojčice.

Libancima više ništa ne treba objašnjavati: privreda je potonula u korupciju i njome se loše upravlja, inflacija divlja, a već i zbog toga nema goriva, lekova i drugih najvažnijih stvari. I električne energije nestaje svako malo, a UNICEF upozorava da bi lako moglo da se dogodi da u Libanu kolaps doživi i vodosnabdevanje: nema goriva za pumpe, a nema ni rezervnih delova.

Od aktuelne vlade se gotovo ništa ne može očekivati: bivši premijer Sad Hariri nije uspeo da formira vladu tako da je sadašnja vlada formirana pod Nadžibom Mikatijem koji je već bio premijer od 2011. do 2014. Pol Nager podseća: „On je bio premijer kad je nitrat i došao u Bejrut“. I ne samo to: 2019. je otvorena i uvanična istraga protiv Mikatija pod optužbom za korupciju – ali ništa od toga u ovom Libanu nije prepreka da se i dalje vlada, kao da se ništa nije dogodilo.

Da li je Libancima dosta?

Pol Nager se i sam upustio u politiku: kao inženjer je izabran u predsedništvo svog strukovnog udruženja. To nije politička funkcija, ali ipak može da bude važna – a i opasna: „To nam daje mogućnost da zaustavimo korupciju, jer svaki projekat obnove Bejruta mora da odobri naše udruženje inženjera.“

Sledeće godine u Libanu su parlamentarni izbori – i to je mnogim Libancima poslednja nada da će ikada biti utvrđeni krivci za eksploziju. Jer aktuelna politička vrhuška je toliko potonula u mrežu korupcije, da se čak i pojedini ministri ne usuđuju da bilo šta urade. Trejsi Nager nam kaže da joj se dva puta javljala i aktuelna ministarka pravosuđa, ali sve samo „nezvanično“. Jer i ministarka dobro zna: ako previše ljulja čamac vladajuće klike, i nju će progutati mrak.

Za prvu godišnjicu eksplozije i pogibije svoje ćerkice bračni par Nager i druge žrtve pozvali su na dan solidarnosti i molitve pod parolom „Za pravdu, za oslobođenje“. Ni oni nikad neće biti slobodni dok ne bude pravde za malu Aleksandru, bez obzira da li su u Libanu ili negde drugde. „Počeli smo se borimo i nastavićemo s borbom“, kaže Trejsi Nager. „Imam pravo na pravdu.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu