Grad u kojem se motaju kablovi

Televizori, veš mašine, frižideri, računari Elektronske industrije Niš… Svega toga više nema, desetine hiljada ljudi je ostalo bez posla, fabričke zgrade su većim delom napuštene i oronule, tabla sa ulaza u grad je skinuta. Ali tu su strane investicije, Leoni, Jura, Džonson elektrik... desetak takvih fabrika u potrazi za jeftinom radnom snagom posluje u Nišu, što gradu daje nadu u reanimaciju nekadašnje industrijske veličine. Međutim, to što one nude, jednom Univerzitetskom gradu nije dovoljno.

Inženjeri na proizvodnoj traci

Marko Stojadinović je inženjer elektronike – tako kaže diploma. Ipak, ovaj 35-godišnjak zarađuje kao fizički radnik na građevini i nema ni dana iskustva u struci. U nekim od novih fabrika u Nišu dobijao je ponude za mesto u proizvodnji – da manuelno pravi kablove. „Bio sam u Slovačkoj tri meseca, u Leoniju. Tamo Srbi dobijaju tri evra na sat, minimalac je 600 evra. Uz bonuse možeš da izađeš i na 700 ili 800 evra. Uz to imaš smeštaj i hranu. Pristao sam na taj posao zbog novca koji ovde nikada ne bih mogao da zaradim“, objašnjava Marko.

„Poslednju ponudu koju sam dobio iz niškog Leonija je da budem običan operater. Zato sada radim na građevini gde imam 1.500 dinara dnevnicu. Matematika je jasna: svejedno se ne bavim svojom profesijom, u fabrici bih dobio najviše 28.000, a na građevini zaradim oko 35.000 dinara“, priča ovaj mladić.

Da ista sudbina čeka i ostale inženjere elektronike pribojava se apsolventkinja Elektronskog fakulteta Jovana Đorđević. „Kada sam upisivala fakultet želela sam da ima veze sa matematikom, ali da mi posle fakulteta ne bude jedina opcija da budem nastavnik u školi. Zato je elektronika bila moj izbor, ali sada se opet bojim šta će biti kad završim fakultet jer posla za nas nema“, kaže Jovana. Razmišlja i o master studijama u inostranstvu jer, kako kaže, teorija koju uči na fakultetu već je zastarela, a prakse gotovo uopšte nema.

Elektronski fakultet u Nišu svake godine upisuje više od 500 studenata na različite smerove, a 200 njih godišnje zasluži diplomu inženjera. Posla za toliko njih nema ni na vidiku, ali dekan Elektronskog fakulteta Dragan Janković kaže da ipak nije sve tako crno. Dodaje da u Nišu postoji oko 200 srednjih i malih preduzeća u oblasti IT, elektronike, mikroelektronike, automatike… Fakultet sarađuje sa nekima od njih, pa je deo studenata autsorsovan i ti poslovi su plaćeni od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra u zavisnosti od oblasti i specifičnosti posla.

„Elektronski fakultet je uključen u pregovore oko svega što se u gradu pokreće po pitanju industrije. Naravno, nema mogućnosti za pokretanje nove elektronske ili mašinske industrije, ali naša ideja je da kroz mala i srednja preduzeća koja bi trebalo sve više da budu inovativna probamo da napravimo novi imidž ovog grada“, navodi Janković za DW. „Nažalost, to ide sporo. Nadamo se da će biti i domaćih kompanija koje će imati interes da ulažu u svojoj zemlji. Cilj je da napravimo okruženje da iz zemlje ne odlaze mnogi koji su to namerili“, kaže dekan.

Nekada zaštitni znak Niša

Međutim, broj svršenih studenata koji rade za strane kompanije nije veliki, a mala i srednja preduzeća – mnoga sa pet ili deset zaposlenih – teško mogu da nadoknade nekadašnji broj radnih mesta za stručnjake elektronike. Jedno od mogućih rešenja, prema rečima dekana Jankovića, bile bi stipendije kompanija za studente koji bi posle imali zagarantovano radno mesto. A to je princip po kome je upravo Elektronska industrija (EI) nekada radila.

Ovaj gigantski sistem zapošljavao je samo u Nišu oko 26.000 ljudi, i još 10.000 širom Srbije. Oko 30 odsto zaposlenih bio je visokoobrazovani kadar, kaže Dragoslav Pavlović, direktor nekadašnje EI TV Elektronike. Samo taj deo EI imao je 20 fabrika i 12.500 zaposlenih. „To je bio sistem svetskih razmera sa velikim međunarodnim ugledom. Teško mi je da nabrojim šta se sve tu proizvodilo, ali najznačajniji finalni proizvodi su bili televizori, radio aparati, rendgen aparati, telefonske centrale, strujomeri, kompjuteri, veš mašine... Proizvodili smo i elektronsku opremu za JNA“, priča Pavlović za DW. „Sarađivali smo u to vreme sa Simensom, Panasonikom, Grundigom, Filipsom. Naši proizvodi i pojedine komponente su se izvozile i u SSSR, kompletni setovi za proizvodnju crno-belih televizora su se izvozili u Alžir, crno-beli televizori su išli u Irak, a Francuskoj, Engleskoj i Italiji smo izvozili televizore u boji“, kaže Pavlović.

„Niš je sada krojačka radionica za kablove“, dodaje rezignirano. „EI je u to vreme izgradila fabriku za krojenje kablova za automobile, za mašine za pranje veša, za frižidere u Beloj Palanci koja je proizvodila i kontaktne elemente za te kablove. Ona je uništena, a u sadašnje vreme za fabrike koje samo kroje kablove država daje subvencije i do 10.000 evra po radniku, koji u tim fabrikama rade za minimalne zarade.“

Obilje kvalifikovane i jeftine radne upravo je i privuklo strane fabrike u Niš, smatra ekonomista Marko Sekulović. Pored jeftinije struje i nižih ekoloških kriterijuma u odnosu na druge zemlje, visoke subvencije su takođe vrlo važan faktor. „Oni sa 10.000 evra po zaposlenom dobiju praktično novac za neto lične dohotke u naredne dve do tri godine, što znači da nikakav kapital ne moraju da ulažu u radnu snagu. Zato može da se dogodi da posluju tu dve, tri godine dok im je radna snaga potpuno besplatna jer im je država finansira, i onda da ili prodaju halu ili se pokupe i odu negde drugde“, objašnjava profesor Sekulović za DW.

Kako kaže, država je u potpunosti zanemarila krupnu industriju. Svuda po Srbiji su groblja nekadašnjih industrijskih giganata. „To što sada u Nišu i okolini niču novi pogoni ni u kojem slučaju ne može da bude supstitut za propalu industriju. To je nekakav pokušaj da se od ogromne nezaposlene radne snage bar jedan mali deo zaposli i da se koliko-toliko ublaži problem nezaposlenosti koji je urgentan. Na duži rok, to ne može biti motor budućeg industrijskog razvoja ni grada Niša, ni države Srbije, posebno što se tu ne radi o gotovim proizvodima koji imaju dodatnu vrednost“ smatra ekonomista Sekulović.

Niš, grad naprednih tehnologija?

U Kancelariji za lokalni ekonomski razvoj grada Niša, međutim, smatraju da su za početak te „radno intenzivne“ kompanije poput pomenutih fabrika ipak značajne za Niš. Njih desetak zajedno zapošljavaju nešto manje od 9.000 radnika, u oblasti autoindustrije oko 6.000, a dogovoreno je još 6.000 novih radnih mesta, kaže direktor ove kancelarije Milan Ranđelović. „Nove fabrike su će biti tehnološki naprednije i prema nekoj proceni može se desiti da ni Elektronski, a ni Mašinski fakultet neće moći da proizvedu dovoljan broj visokoobrazovanog kadra za te potrebe.“

Ide sporo, priznaje i Ranđelović, ali kaže da napretka ima. Podseća na forum naprednih tehnologija u Nišu, studentski kreativni centar koji nastaje na Elektronskom fakultetu i Naučno-tehnološki park koji finansira država. 

Zbog svega toga, ispred ulaza u grad umesto „Dobrodošli u grad elektronike“ stoji „Dobrodošli u grad naprednih tehnologija“. Ostaje pitanje da li će to pomoći Marku i Jovani sa početka priče – procenjuje se da u gradu ima barem 30.000 nezaposlenih, a od toga je trećina upravo mladih. Dok dekan Elektronskog fakulteta Janković čvrsto veruje da će Niš zaista postati grad naprednih tehnologija, bivši direktor u EI Niš Pavlović smatra da taj pokušaj reanimacije grada više liči na „praznu cuclu da se smiri beba“.