Grci i Turci – komplikovano prijateljstvo
14. oktobar 2020.
Moja baka je živela u severnogrčkom gradu Janjini. Bila je predivna žena i usto još i odlična kuvarica. Ono čega se sećam je da mi je uvek pretila da će me, ako ne pojedem sve, „pokupiti Turci“. Možda je to i jedan od razloga zbog kojeg i dan danas imam koje kilo više.
- pročitajte ioš Grčka i Turska: sukob nije nerešiv
Tek kasnije sam u potpunosti shvatio bakinu pretnju. Janjina je sve do 1913. bila deo Osmanlijskog carstva, a moja baka njegova građanka. U stvari pojam „građanka“, Citoyens, kako to razumemo od Francuske revolucije, u ovom slučaju je nepravilan, jer dinastiji Osmanlija nisu bili potrebni samosvesni građani već poslušni podanici.
To se Grcima u jednom trenutku više nije dopalo i u jeku Balkanskih ratova su se oslobodili osmanlijske vladavine. Tako je rođen mit o osnivanju moderne grčke države. Kao i svaki osnivački mit i ovaj mit prećutkuje sopstvene zločine i nanesenu nepravdu.
Mitovi i istorijske činjenice
Grčki mit govori o junačkoj pobedi nad nadmoćnim Turcima i to uz pomoć pravoslavne crkve. No, oni malo bolje informisani svesni su da pobeda protiv Osmanlija ne bi bila moguća bez pomoći spolja. Treba samo podsetiti na uništenje tursko-egipatske flote u Navarinskoj bitci od strane zapadnih sila.
Možda zato i danas mnogi političari u Ankari smatraju da je Grčka oduvek bila razmaženo derište Zapada. U Atini to naravno vide drugačije i mnogi političari ne mogu da shvate da Tursku, samo zbog toga što je u NATO i dalje snabdevaju oružjem, bez obzira na to što je okupirala pola Kipra, umarširava u susedne zemlje, te je na kraju započela sukob oko nalazišta gasa u Sredozemlju.
Floskule i politika
Poznata floskula, koja se često upotrebljava i u drugim sukobima, pa i na Balkanu, glasi da je netrpeljivost između Grčke i Turske stvar političara, a da se narod ne mrzi. Ali, da li je to istina? Grke i Turke povezuju mnogi detalji: od muzike, hrane, humora...
Nijanse tog odnosa su dobro opsiane u filmu „Politiki Kouzina“ reditelja Tasosa Bulmetisa koji govori o jednom istanbulskom Grku koji je proteran u jeku kiparske krize i koji u Atini nikako da se uklopi. Za Atinjane je on uvek bio i ostao - „Turčin“.
Odnosi dva suseda su ionako bili prenatrpani osećajima a premalo racionalnim razmišljanjem.
Primer za to je i priča o Janisu i Mehmedu, dvojici prijatelja koji u Istanbulu piju vino i filozofiraju o svemu i svačemu. I to početkom sedamdesetih, za vreme vojne diktature u Grčkoj. „Ti veruješ u Boga, ja u Alaha i opet obojica patimo“, razmišlja Mehmed. Nedugo kasnije, grčka vojska izvodi puč na Kipru nakon čega drugu polovinu ostrva zauzima Turska – što je jasna povreda međunarodnog prava. Janis i Mehmed na to nemaju ništa više da kažu.
- pročitajte ioš Turska i Grčka na ivici rata, SAD i EU neodlučni
Budimo racionalni kako bi naši uzajamni osećaji dobili čvrste temelje. U slučaju da Grci i Turci uđu u vojni sukob, najveći gubitnici bi bili upravo predstavnici oba naroda.
Političari umesto nacionalista
Moramo biti i hrabri. Čak su i tadašnji neprijatelji Elefterios Venizelos (grčki revolucionar i državnik) i Kemal Ataturk (osnivač moderne turske države) pregovarali o mogućoj tursko-grčkoj konfederaciji na istočnom Sredozemlju. Ta razmišljanja su bila osuđena na nauspeh ako ni zbog čega drugog a ono zbog starih turskih strahova o podeli domovine.
No prkos tome: razvijanje koncepata za budućnost je uvek bolje od zveckanja oružjem. Ali za to su potrebni i sposobni političari a ne nacionalisti kojima je samo stalo do većine. I na kraju krajeva su potrebni i prosvećeni građani, samosvesni „Citoyens“ s obe strane Egejskog mora.