Grčka rešava regionalne probleme?
24. januar 2019.
DW: Kada ovih dana u nemačkim medijima čitamo o masovnim demonstracijama u Grčkoj održanim u prošlu nedelju, stiče se utisak da je Grčka zemlja duboko ukorenjenog nacionalizma. Da li je to tačno?
Dušan Reljić: Mislim da se ta procena ne može tako paušalno izreći. Nacionalizam je poslednjih godina ojačao svugde u Evropi i svetu. Doduše, u Jugoistočnoj Evropi i Grčkoj postoji jaka identitarna i nacionalistička tradicija u politici. Ona ima istorijske korene, ali razlog je i u tome što politička elita u regionu, uključujući i Grčku, nije uvek nudila ljudima najbolji način vladanja.
Grčka je poslednjih godina prošla golgotu i još se nije oporavila od problema. Zato su emocije dobro i korisno sredstvo za vođenje politike, pa vidimo kako posebno konzervativna opozicija – Nova demokratija – sada pred izbore pojačano igra na nacionalističku kartu.
Zašto u Evropi uopšte nema razumevanja za protivnike sporazuma Grčke i Makedonije?
Ljudima – ne samo onim u Zapadnoj Evropi, već i u čitavom svetu – nikada nije bilo jasno šta je tu zapravo problem. Grčka je relativno velika zemlja sa svojih deset miliona ljudi, članica je NATO i EU, ima jaku vojsku, koja je postala još jača kada se povećao značaj Grčke na jugoistočnom krilu NATO kao i u kontekstu problema sa Turskom.
To što jedna do te mere učvršćena zemlja blokira suseda sa 1,2 do 1,3 miliona stanovnika, koji nema niti armiju niti saveznike koji bi podržali njegove „ekpanzionističke tendencije“ – to je grčku poziciju u poslednjih 20-30 godina učinilo nerazumljivom.
Posle spora koji je trajao decenijama, sada odjednom sve ide brzo. Kako objasniti to što je premijer Cipras i pored žestokih reakcija u Grčkoj progurao rešenje spora tom brzinom?
Smatram da se, s jedne strane, Ciprasu, kao i velikom delu političkih snaga u Grčkoj, može verovati kada kažu da hoće da se konačno otarase tog problema. Taj problem nije otežavao samo saradnju sa Skopljem; zbog njega je i Grčka u zapadnoj zajednici izgledala kao crna ovca; zbog njega je i politička klima u Grčkoj često bila zatrovana.
S druge strane, stranke premijera Ciprasa i Zaeva su levo od političkog centra i pitanja identiteta i nacionalizma nisu težišta njihovog političkog mišljenja i delanja. Ima i pragmatičnih argumenata. Grčka je primorana na razne aranžmane sa zapadnim partnerima zbog finansijske pomoći na koju će još dugo biti upućena; premijer Cipras zna da će rešavanje spora izmeu Skoplja i Atine sigurno i njemu i Grčkoj doneti pokoji poen u odnosima sa zapadnim centrima moći.
Naposletku, u samom regionu jugoistočne Evrope, Grčka koja pokazuje spremnost da rešava dugotrajne probleme predstavlja uzor i mogla bi zaista da preuzme vodeću ulogu u rešavanju regionalnih problema – posebno kada znamo da Turska nije uspela da preuzme primat u regionu, iako to pokušava već deset godina.
U čemu bi bili posebni interesi Evropljana, posebno Berlina i ostatka EU, da ovaj konflikt bude rešen?
I Amerikanci su u to i te kako umešani... U grčkim novinama sam pročitao da je američki ambasador u poslednje vreme razgovarao i sa Ciprasom i sa opozicijom. Evropska unija pre svega želi da pokaže da je snaga koja izvozi stabilnost i da ne može biti da jedna zemlja EU ne može da reši probleme koji su od važnosti za mirovni poredak u Evropi.
Drugo, bivša jugoslovenska republika Makedonija je labilna država zbog etničkih konflikata. I vlada u Skoplju koja je izdejstvovala članstvo u NATO može da kaže da je bitno doprinela popuštanju zategnutosti između Albanaca i slovenskih Makedonaca. Bez regulisanja spora oko imena sa Atinom, labilno stanje u Makedoniji bi duže potrajalo. Pošto je u regionu sve veći strah od stvaranja velike albanske države, raspad Makedonije bi uzdrmao čitav region. Bezbednosni interesi Zapada su jasni.
Dušan Reljić je šef briselske kancelarije nemačke fondacije Nauka i politika. Bavi se aktuelnim dešavanjima u zemljama Zapadnog Balkana. Fondacija Nauka i politika savetuje Bundestag i nemačku vladu po svim pitanjima spoljne i bezbednosne politike.